Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave „Izbiračica“: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama
Branislava Žujović
Lik i ime Igora Grekse brzo su postali poznati i dragi publici u subotičkom pozorištu. Razgovarali smo o predstavama „Kus Petlić“ i „Izbiračica“ iz drugog ugla – o mokasinama, epizodnim ulogama na sceni i u životu, ali i o odsustvu sreće kada napokon dobijete ono što ste najviše želeli. Nije izostao ni Tošicin savet mladima kako da pobede konkurenciju.
Ko je za Vas đakon Avakum koga glumite u predstavi „Kus petlić“?
Greksa: Ko je đakon Avakum iskristalisalo se još dok smo radili na predstavi jer smo razgovarali o ljudima preletačima, bilo da su oni istorijski, ideološki ili politički preletači. Đakon Avakum preleteo je iz religioznog čoveka u komunistu, što se u mojoj porodici desilo sa mojim dedom, doduše potpuno suprotno. On je bio zadrti komunista, a onda je poslednjih petnaest godina postao neviđeno veliki vernik. Tako da mi je ovo bilo veoma poznato iz porodice.
U predstavi čak nosim cipele koje su pripadale baš mom dedi. Tražili smo šta bih, što se kostima tiče, još mogao da dodam na sebe, pa me je kostimografkinja pitala kakave cipele želim. Rekao sam da hoću mokasine. Kako nije uspevala da ih pronađe, setio sam se da je moj deda nosio takve, kakve bih ja voleo da nosim u predstavi i kakve bi đakon Avakum nosio. Na taj način smo našli autentično „komunističke“ mokasine mog dede. I na nekom simboličkom nivou igram u cipelama svog dede, što je meni jako lepo i veoma mi znači.
Na Sterijinom pozorju dobili ste nagradu producentske kuće „SCOMEDIASCO“ za epizodnu ulogu u pomenutoj predstavi. Kako bi „Kus petlić“ izgledao bez đakona Avakuma?
Greksa: Pitanje za sam tekst predstave je: ko je uopšte kus petlić? Da li je to Pile Kopile, da li je to Milja ili je đakon Avakum. Mislim da bez ijednog od likova koji se nalaze u predstavi, priča ne bi funkcionisala jer su u pitanju mali, sitni ljudi, zgusnuti na veoma uzak prostor, zgusnuti svojim okolnostima. Vrlo tesno su povezani jedni sa drugima tako da ako biste i jednog iščupali, cela priča bi pala u vodu što se vidi i u našoj igri. Nas šestoro glumaca, toliko povezano zajedno igramo da bez samo jedne osobe to ne bi bilo to, predstava se ne bi održala na narativnom nivou.
Da đakon nije prešao iz sveštenstva u komunizam posle Drugog svetskog rata, da li bi on neminovno bio samo epizoda u posleratnom životu?
Greksa: Verovatno bi ostao neprimetan. Ovaj „transfer“ ga je označio i pojačao, dao mu je na težini i na važnosti. Da se nije desilo to što se desilo u predstavi, neću reći šta da ne bih pokvario doživljaj onima koji još nisu odgledali predstavu, on bi ostao nevažan đakon, pomoćnik sveštenika koji to radi jer ga je otac naterao i to bi bio bledi lik koji se samo mota tu negde okolo.
Međutim, ovaj prelazak u komuniste ga je pojačao, dao mu je jarke boje. Da se to nije desilo, bio bi samo statista u predstavi i u životu.
U „Izbiračici“ Koste Trifkovića glumite Tošicu. Može li se reći da je kraj predstave zaista srećan za njega jer će se oženiti onom koju želi?
Greksa: O ovome smo razgovarali sa rediteljkom Ivom Milošević dok smo pripremali predstavu, konkretno o kraju predstave. Tošica izgovara: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“ kada zaprosi Mlačiku i ona konačno pristane. Međutim, oboje u tom trenutku nabace neki kiseo osmeh. Razgovarali smo o značenju tog rediteljskog postupka ili tog glumačkog sredstva i došli smo do zaključka da je to ono što Desanka Maksimović govori – da je sreća lepa samo dok se čeka.
Ono što priželjkujemo nam je ideal, jedva čekamo da do toga dođemo i svu svoju energiju i snagu usmeravamo ka tom cilju. A kada se desi da dođemo to tog cilja, neretko shvatimo da nije toliko bajno. Niti nam je možda to bilo potrebno. Sa druge strane, da li je uopšte bilo potrebno ulagati toliko energije?
Nazvao bih to životnim trivijama. Da li je dobiti ženu u koji si zaljubljen najvažnija stvar u životu? Tošica je ispunio svoj cilj, ali da li je suštinski srećan? U našoj predstavi sigurno nije. Od početka do kraja želi samo da dobije Malčiku i to ponavlja, međutim, kada to ostvari mislim da shvata da to nije to.
Pitala sam Minju Peković kakav bračni život čeka Tošicu? Šta Vi mislite, kakav ga čeka?
Greksa: Mi smo u predstavi malo načeli kakav bračni život nas čeka. Mislim na bračni život sa malom, slatkom torticom, slatkom bebicom. Sve ono što je forma i što je društveni konstrukt ispunjeno je. Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama.
To je boljka i savremenog čoveka. Zato je Kosta Trifković tako velik i važan pisac – naš klasik, jer ono što je napisao u 19. veku važi i danas samo u nekim malo izmenjenim okolnostima i društvenom okruženju.
Nakon igranja Tošice u „Izbiračici“ koji je Vaš savet mladima – kako pobediti konkurenciju?
Greksa: Reći ću najopštiji mogući savet. Kada sam dobio nagradu za epizodu na Sterijinom pozorju, asistent mog profesora Boris Ješević poslao mi je poruku i napisao mi je: „Bravo Igore, to je retko da neko tako kasno završi akademiju (ja sam diplomirao sa trideset godina), a da se tako brzo iskristališe i da taj čovek dobije neko priznanje esnafa“. Razmišljao sam o tome, jer me je to pratilo i kroz školovanje. Bio sam zagrižen da ja to moram da završim, to je ono čime se bavim.
Mislim da je recept: rad do krvi, upornost i poštenje u smislu ako sam prihvatio i počeo nešto da radim, ja ću to na najpošteniji mogući način doterati do kraja bez ikakvog krivinarenja ili eskiviranja bilo čega. Znači: rad, disciplina i poslovna etika u svemu.
Čula sam da živite na relaciji Novi Sad – Subotica. Čekajući brzu prugu, kako izgleda Vaš radni dan?
Greksa: Ja sam Sremac, Šiđanin koji je studirao u Novom Sadu i dobio posao u Subotici. Za Novi Sad sam još uvek vezan i doktorskim studijama.
Kada upišeš akademiju, pristaneš da živiš kao čergar i kao nomad zauvek. To važi za reditelje, glumce, kostimografe jer retko kad ste duže od mesec dana u mestu u kom vam je ognjište. Život na točkovima suđen je svim dramskim umetnicima. Tu nema slaganja haosa jer je on konstantan. Pitanje je kako ga prihvatiti i kako se dobro organizovati. Važno je imati dobar planer u telefonu.
Koliko ste uspeli da osetite atmosferu života u Subotici?
Greksa: Svaki grad ima svoj mentalitet, što ne mora da ima negativnu konotaciju. Za Subotičane mogu da potpišem da vole pozorište. Sve naše predstave su sjajno ispraćene. U novoj zgradi koju željno iščekujemo biće ljudskiji uslovi i za nas i za gledaoce.
Foto: Privatna arhiva, Narodno pozorište Subotica, Branislava Žujović
