Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi
Branislava Žujović
Olju Đorđević subotičkoj pozorišnoj publici i sceni uopšte nije posebno potrebno predstavljati. Kako ovaj intervju govori o “Glasinama”, odnosno Olji između subotičkih i kraljevačkih “Glasina”, iz arhive ćemo potegnuti njenu glasinama prilagođenu biografiju:
Neki kažu da je rođena 26. februara 1974. u Beogradu. Sama tvrdi da je završila Trinaestu beogradsku gimnaziju, tri godine, a zatim Džeferson performing arts haj skul u Portlandu, Oregon.
Postoje podaci da je diplomirala na Odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof.
Bore Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zli jezici pričaju okolo da je radila u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.
Prema zvaničnim podacima, od 2006. je direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorista u Subotici. Na premijerama je viđaju u društvu markantnog mlađeg muškarca preke naravi.
Govorka se u kuloarima da su joj značajnije režije: „Momci iz benda”, M.Krouli – Pozorište mladih, Novi Sad, „Ljubinko i Desanka”, A. Popović – NP Banja Luka, „Pravo na Rusa”, U. Šajtinac – SNP, „Bombardovali smo Nju Hejven”, Dž. Heler – Pozorište mladih, Novi Sad, „Otelo”, izvesni V. Šekspir – Portal teatar, Novi Sad, „Feliks i Doris”, B. Menhof – NP Niš, „Pacijent doktora Frojda”, M. Gavran – Argo teatar, Sombor, „Iza kulisa”, M. Frejn – NP „Toša Jovanović“ Zrenjanin, „Mračna komedija”, P. Šefer – NP Sombor, „Važno je zvati se Ernest”, Vajld – Narodno pozorište, Sombor, „Apartman”, N. Sajmon – Narodno pozorište, Subotica, „Mnogo vike ni oko čega”, V. Šekspir – Narodno pozorište, Subotica, „Ožalošćena porodica”, B. Nušić – Narodno pozorište, Subotica, „Terapija”, Durang/Đorđević – Deže Kostolanji, Subotica, „Buba u uhu”, Fejdo – Narodno pozorište, Sombor…
Predstavu „Glasine“ režirali ste 2009. godine u subotičkom pozorištu. To je najizvođenija predstava koja je trenitno na repertoaru i publika je zaista voli. Zašto je to tako?
Đorđević: Mislim da je ključ uspeha „Glasina“, pre svega, u fantastičnom piscu, Nilu Sajmonu. Sajmon je najizvođeniji američki komediograf. Preveden je na brojne svetske jezike. Mnogi njegovi komadi su ekranizovani. On piše tople priče sa velikim razumevanjem za svoje likove i njihovu prirodu. Zbog toga je publici lako da se poistoveti sa njima, čak i kad nemaju dodirnih tačaka sa njihovim životnim okolnostima, kao što je slučaj sa „Glasinama“. „Glasine“ su priča o neuspeloj proslavi desetogodišnjice braka zamenika gradonačelnika Njujorka, a to je jedna od omiljenih tema u komedijama situacije – žurka koja je krenula naopako. Ono što je, takođe, zanimljivo kod Sajmona je to da kod njega nema negativaca. Kod njega postoje živi, stvarni, ljudi sa svojim problemima i slabostima. Zbog toga je on jedan od mojih omiljenih pisaca, zbog te njegove topline i ljubavi prema čovečanstvu. Zato njegove komade uvek rado režiram. Na žalost, ne znam tačan broj izvođenja, ali odavno smo prešli pedeseto.
Početkom septembra u kraljevačkom pozorištu održana je premijera „Glasina“ u Vašoj režiji. Zašto su Vas pozvali?
Đorđević: Ovo je prvi put da sam ponovo režirala potpuno isti tekst. To mi se, donekle, desilo samo jednom pre ovoga, opet sa Sajmonovim komadom „Apartman“. Tada sam, međutim, birajući različite scene, mogla da uradim sasvim drugačiju predstavu od prve. Kod „Glasina“, koje u velikoj meri imaju strukturu vodvilja, to nije bilo moguće. Ovo mi je bilo prvo takvo iskustvo.
U kraljevačkom pozorištu nisam ranije radila. Uvek mi je to delovalo kao predaleko odredište. Međutim, nedavno je na mesto direktora u tamošnjem teatru došao moj dragi kolega Miodrag Dinulović. On zaista čuda čini svojim stepenom zalaganja i požrtvovanošću. Poželela sam da pomognem i na ovaj mali način doprinesem tom trudu.
Zašto su me zvali, to je već pitanje za njih. U predstavi igraju divni, predani, glumci kraljevačkog ansambla, upotpunjeni mladim snagama. Zanimljivost vezana za podelu predstave je ta da su troje mladih glumaca, koji su se našli u podeli, dolazili na audicije subotičkog pozorišta.
Uvek na tim audicijama kažem svima koji dođu da je važno što su došli, jer se svima otvaraju vrata za nove šanse, iako tom prilikom samo jedan dobija ulogu. Uroš Milojević, Miloš Lazić i Aleksandra Belošević nisu dobili uloge u subotičkim predstavama, ali su bili toliko dobri da sam ih zapamtila i pozvala da sa mnom rade ove, nove „Glasine“. Kad sam već pomenula njih troje, moram da dodam da u predstavi igraju i Biljana Talić, Gorica Dinulović, Svetlana Milenković, Kristina Jevtović, Zoran Cerovina, Predrag Pavlović, Dušan Živanić i Valentina Veličanin.
Kakve izazove donosi režija već režirane predstave? Da li prethodno iskustvo pomaže ili može da sputava?
Đorđević: To verovatno zavisi od osobe do osobe. Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi. U isto vreme sam stalno sebi bila kontrolor, sve u strahu da se ne ponavljam, iako mi je, od početka, bilo jasno da se nikako te dve predstave ne mogu u potpunosti razlikovati. Međutim, značajna satisfakcija mi je bila u tome što su glumci uživali u tom procesu, isto kao i ekipa moje subotičke predstave. Takođe, publika je na isti način reagovala, tako da je to zaista bilo jedno predivno iskustvo. Nadam se da će i kraljevačka predstava doživeti dugovečnost subotičke.
U Kraljevu ste radili prevod drame i izbor muzike…
Đorđević: I u Subotici je izbor muzike bio moj. Često se to dešavalo, posebno u mojim prvim predstavama. Na žalost, ponekad je izbor muzike neminovnost, zato što nekad budžet predstave ne dozvoljava angažovanje velikog broja saradnika. Muzika je, neosporno, jedan od glavnih elemenata predstave ili filma. Ona daje osnovnu notu. Ukoliko nije tačno izabrana ili komponovana, može označiti pogrešnu atmosferu scene ili čitavog komada. Dešava mi se da inspiracija za nešto što radim krene upravo od muzike. Neki put je to muzika koju biram, a najčešće radim sa divnom Irenom Popović, jednom od najboljih kompozitorki u zemlji.
U kom smislu i koliko ste se promenili za ovih jedanaest godina?
Đorđević: Pre svega, postala sam majka. To je najveća promena u odnosu na period prvih „Glasina“. Godine 2009. još sam bila nova i u Subotici, i na mestu direktora Drame na srpskom jeziku. Od tada sam režirala mnogo predstava. Mnoge od njih su bile komedije. Bilo je i različitih priznanja. Sve u svemu, sada imam znatno više iskustva, u svakom pogledu.
U Narodnom pozorištu sam već četrnaest godina, stvari sigurno gledam drugačijim očima nego ranije.
U odnosu na 2009. godinu, mobilna i internetska tehnologija vrtoglavo su napredovale. Glasine se šire brže nego ikad. Da li se ovo primeti u „Glasinama“ kraljevackog pozorišta?
Đorđević: „Glasine“ su pisane 1988.godine. Na neki način, dešavanja u komadu su tako koncipirana da ne dozvoljavaju upotrebu mobilnih telefona ili bilo koje slične tehnologije, pošto bi to narušilo tok same priče. Dok subotička predstava nije bila vremenski određena, odlučila sam da kraljevačku smestim upravo u godinu u kojoj je napisana, tako da smo se vratili u 1988, u neko srećnije i opuštenije vreme.
Foto: Jovan Njegović Drndak (portret sagovornice) i Života Jevtić (snimak predstave).
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotiške.rs
