Na delovanje grupe “Bosch+Bosch” gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio, nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Zašto institucije van Srbije otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora?
Branislava Žujović
U drugom delu razgovora sa Balintom Sombatijem, jednim od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosh“, koja je, kako sam Sombati kaže, nastala i delovala u Subotici kao zbir heterogenih poetika, saznajemo da će i tokom narednih godina biti nastavljeno predstavljanje njihovog umetničkog stvaralaštva širom Evrope.
Takođe, u prilici smo da saznamo neke od nazora same grupe, ali i detalje koji se tiču vremena u kom je grupa umetnički stasavala i delovala.
Na čemu ste svi zajedno radili tokom sedam godina postojanja grupe „Bosch+Bosch“? Zašto je rad grupe do danas ostao prepoznatljiv i značajan kada se govori o stvaralaštu neoavangarde? O ovome svedoči i trenutna izložba posvećena grupi u Mađarskom institutu u Briselu…
Sombati: Izložba u Briselu prikazuje jedan sažet materijal iz kolekcije koju je prikupio Marinko Sudac iz Zagreba i kolekcije Muzeja „Ludvig“ iz Budimpešte. Glavni grad Belgije trenutna je stanica upoznavanja evropske publike sa radom grupe. Uvek se prilagođavamo datostima određenog mesta prezentacije. Iduće godine na red dolazi Rijeka, u znatno većem obimu, pa češki grad Olomuc. „Bosch+Bosch” postao je međunarodni brend i ne zna se kraj tog “post festum” putovanja. Istovremeno, Marinko Sudac priprema ogromno, sveobuhvatno izdanje koje će da prikaže opus grupe u celosti.
retrospektivne izložbe grupe „Bosch+Bosch“. Galerija „Nova“, Zagreb, 1981.
Foto: Gabor Tot
U svakom slučaju, postavlja se pitanje zašto institucije van Srbije, odnosno iz Hrvatske i Mađarske, otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora, gde je grupa nastala i delovala, a to bi pre svega trebalo da bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gradskom muzeju Subotica veliko hvala, što se svojim skromnim mogućnostima priključio obeležavanju pedesete godišnjice osnivanja grupe, oslanjajući se na radove koji su u njegovom vlasništvu i na manji izbor iz drugih izvora u pokrajini.
Da se vratim na vaše prevashodno pitanje… Stvaralaštvo grupe različito je i bogato u smislu poetika, jezika i shvatanja redefinisanog pojma umetnosti. Razlog toga je što nismo imali strog zajednički program, nego smo dali svakome maksimum slobode da se ispolji. Istraživali smo granice slobode i demonstrirali naše pojedinačno shvatanje toga pojma.
Na delovanje grupe gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Ta škola nije delila diplome, ali je dala nešto unikalno i neponovljivo. Znanjem iz te “škole” svako se služio u okviru svojih datosti i mogućnosti.
Koji su bili razlozi da se grupa raziđe 1976. godine? Kako ste se osećali tada po pitanju svega urađenog tokom sedam godina? Da li danas osećate i razmišljate da je moglo drugačije, više, ili da je, pak, trebalo manje?
Sombati: Razlozi su imali objektivnu i subjektivnu prirodu. U drugoj polovini sedamdesetih promenila se opšta paradigma u umetničkom svetu. Duh kolektivizma je bio u nestajanju. Već uhodane grupe i autorski kolektivi počeli su da nestaju sa scene, nastupilo je vreme individualnih nastojanja i sa tim, istovremeno, povratak ka slikarstvu. Umetnici sa akademije, koji su samo nekoliko godina ranije bacili kičicu, jer je trend postao “biti konceptualac”, sada su se ponovo vratili starom zanatu. Za mene je to bilo odvratno. Danas si ovo, sutra ćeš postati ono. Skačeš iz jedne kože u drugu. Izdaješ ono što si bio do sada.
Bilo je, naravno, i drugih razloga. Suboticu sam napustio 1971. godine. Ubrzo posle toga Kerekeš je takođe došao u Novi Sad. Tamo smo kasnije imali dva nova člana, jer su 1973. grupi pristupili Katalin Ladik i Atila Černik, oboje Novosađani. U matičnoj Subotici ostali su Matković i Salma.
Šta se dogodilo sa Matkovićem?
Sombati: Matković se našao u svojevrsnom vakuumu. Izgubio je najvažnije svakodnevne fizičke kontakte. Mislim da se prelom desio 1975. godine, kada se vratio iz JNA. Sačekale su ga drugačije okolnosti. Dok je bio u vojsci, dosta se toga promenilo u vanjskom svetu. Odjednom, postao je usamljen. Izgubio je kontekst iliti svoju izvornu intelektualnu pozadinu u svom rodnom gradu.
Križevci, 1975. Foto: Balint Sombati
U isto vreme, osećao sam da mi je grupa sve veći teret. Kada sam Slavku predložio da se rasformiramo, to mu je palo dosta teško, mada se složio. Kerekeš je istupio već 1975, jer je počeo da slika i da radi studije restauracije u Beogradu. Nakon 1976. često mi je govorio da ponovo pokrenemo grupu, što je za mene bio nonsens jer sam u grupu uložio previše svoje energije i konačno, hteo sam da tu energiju usmerim u svoju umetnost.
Teško je napraviti raspodelu rada u jednom kolektivu u kom su u manjini oni koji vuku jaram. Oni koji organizuju aktivnosti, događaje, izložbe, dopisuju se sa institucijama, dok oni pasivni samo čekaju znak kada i za koju izložbu treba da predaju svoje radove. Sve u svemu, Matković je u Subotici odjednom ostao u velikoj meri usamljen.
Jeste li mogli više?
Sombati: Da li je moglo ili trebalo više ili manje? Teško je reći. Što se produkcije tiče, vreme će suditi o svemu – šta će od svega ostati samo pojava, a šta dugotrajna vrednost. Bilo je dobro onako kako se desilo, nije mi žao ničega. U stvari, žao mi je što retrospektiva grupe 1981. godine, iz meni nepoznatih razloga, nije održana u subotičkom Gradskom muzeju, to jest nije preuzeta iz Beograda i Zagreba, mada je dogovor bio takav. Neko je odlučio da se na “revival” čeka još četrdeset godina. Na žalost, neki to nisu doživeli. Što je najveća tragedija, otišli su nam svi oni članovi koji su rodom iz Subotice.
Sastajali ste se u poslastičarnici „Triglav“. U njoj je i nastala grupa. Koji kolači su zaslađivali vašu umetnost?
Sombati: Pravo da vam kažem, ne sećam se nikakvih kolača. Peciva nisu bila naš žanr, nisu bila za buntovnike. Pili smo popularna jugoslovenska osvežavajuća pića “Jupi” i “Koktu”, a zatim domaće pivo. Ako smo želeli neko bolje strano pivo, onda smo išli u „Dubravku“ na “Skol” ili “Lederer”.
Ali, da se ipak vratimo na kolače, jer sam se setio svog prvog anonimnog performansa koji se desio u nekom lokalu, u zgradi Narodnog pozorišta u okruženju gimnazijskih prijatelja: za opkladu, pojeo sam 18 onih visokih šampita u jednom mahu. Od tada, ni jednu…
Rekli ste da ste se pored „Triglava“ sretali u diskotekama. Kako je izgledao život omladine okrenute umetnosti u Subotici u to vreme? Gde ste izlazili? Šta se pilo u to vreme? Kad sam ja počela da izlazim, počeli da su da se zatvaraju kafići na Korzu i pio se gusti sok od jagode sa šlagom. Nikada mi neće biti jasno zašto je neko to spojio. Koje neobične kombinacije je naručivala vaša generacija?
Sombati: Prvo je bila legendarna diskoteka „Largo“ u Zagrebačkoj ulici. Kasnije je otvorena još jedna, kod Železničke stanice, gde je disk-džokej bio Jožef Miškolci, kasniji osnivač pogrebnog preduzeća „Funero“. Bila je jedna iza Aleje maršala Tita, sećam se i jedne tuče tamo. Grupa „Orfeji“ svirala je svakog vikenda u zgradi fiskulturne sale bioskopa „Jadran“. Sada je tamo pozorište. Na toj pozornici sam video prve lokalne predstave koje iz današnjeg aspekta mogu slobodno da definišem kao umetničke performanse. Glavni akter tih skečeva bio je Rudolf Ruzman koji je radio neobične radnje na sceni. Na primer, spavao je na nekom kauču ispred punog gledališta.
A pića?
Sombati: Što se pića tiče, već sam pomenuo da je moja generacija uglavnom pila pivo. Muškarac obično posle četrdesete prelazi na vino, ali za neke ni to nije pravilo. Članovi grupe „Bosch+Bosch“ sastajali su se svake nedelje jednom, u nedovršenoj kući porodice Ištvana Krekovića u “Kertvarošu”. Na zatvorenim seansama upoznavali smo se sa novim radovima iz pojedinačnih “ateljea”. Tu bi se ponekad našla domaća rakija, ali samo u nekim slučajevima i sa blagim posledicama. Ali, brzo smo se oporavili. To osećanje je kasnije formulisao zagrebački bend “Prljavo kazalište”: “Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, ma svaka rana manje boli…”.
Gde su Vas putevi vodili nakon 1976. godine od Subotice preko Novog Sada do karantina 2020. godine?
Sombati: Sa Matkovićem sam bio u bratskom prijateljstvu od početaka sve do njegove smrti 1994. godine. Osamdesetih godina počeo sam da radim performanse i bivao pozivan na razne festivale po srednjoj Evropi na koje sam vodio i njega. Bila mu je potrebna pratnja, jer sam nije voleo da putuje čak ni u okviru Juge. Tim prilikama upoznao je tadašnju mađarsku i slovačku neoavangardu, a pošto je perfektno govorio mađarski druženje mu nije teško palo. “Mitteleuropa”, voleo je taj izraz, postala je naš dom.
Nasuprot životnom iskustvu Fernanda Pesoe, koji je govorio da se nigde u svetu ne oseća kod kuće, moj je doživljaj bio da se osećam kao kod kuće gde god bio. Živeo sam deset godina u svom rodnom mestu, Pačiru, zatim deset sudbinski važnih u Subotici. Potom, trideset u Sremskoj Kamenici, odnosno Novom Sadu. Sada već dvadeset godina boravim u Budimpešti. Kada mi je Zoran Kolundžija, direktor Izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada, kome sam dizajnirao više stotina knjiga, rekao da sam 2000. godine otišao “daleko”, rekao sam mu sledeće: “Rođen sam u Karpatskoj niziji, pa i sada živim tamo”.
Rekli ste da se grupi 1973. godine priključila Katalin Ladik. Kasnije ste postali bračni par. Koliko ste u stvaralačkom smislu upotpunjavali jedno drugo i da li je dolazilo do međusobnog umetničkog sputavanja?
Sombati: Postali smo bračni par pre nego što je ona pristupila grupi. Ali, sve se to desilo 1973. godine. Znao sam je od ranije, preko njenih pesama i pesničkih nastupa. Dolazila je u redakciju „Uj simpoziona“ gde smo se i upoznali. Matkoviću sam predložio da je pozovemo u grupu, jer je bila jedinstvena u svojim individualnim nastojanjima da pokaže koliko socijalističko žensko biće može da bude slobodno, samo ako ima dovoljno štofa i smelosti.
Već je oko 1970. godine izvodila pesničke predstave erotskog naboja, pa i performanse. U likovnu umetnost nije imala uvid, sve dok je nisam upoznao sa savremenim kretanjima. Pokazao sam joj, na primer, kako se izrađuje kolaž, šta je „mejl-art“, umetnost poštanskih pošiljaka, zatim vizuelna poezija i konceptualna umetnost. Istovremeno, ona mi je približila neke nove progresivne muzičke pojave na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni. Međusobno smo se inspirisali i pomagali, bez ikakve zavisti.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
