Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave „Izbiračica“: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama
Branislava Žujović
Lik i ime Igora Grekse brzo su postali poznati i dragi publici u subotičkom pozorištu. Razgovarali smo o predstavama „Kus Petlić“ i „Izbiračica“ iz drugog ugla – o mokasinama, epizodnim ulogama na sceni i u životu, ali i o odsustvu sreće kada napokon dobijete ono što ste najviše želeli. Nije izostao ni Tošicin savet mladima kako da pobede konkurenciju.
Ko je za Vas đakon Avakum koga glumite u predstavi „Kus petlić“?
Greksa: Ko je đakon Avakum iskristalisalo se još dok smo radili na predstavi jer smo razgovarali o ljudima preletačima, bilo da su oni istorijski, ideološki ili politički preletači. Đakon Avakum preleteo je iz religioznog čoveka u komunistu, što se u mojoj porodici desilo sa mojim dedom, doduše potpuno suprotno. On je bio zadrti komunista, a onda je poslednjih petnaest godina postao neviđeno veliki vernik. Tako da mi je ovo bilo veoma poznato iz porodice.
U predstavi čak nosim cipele koje su pripadale baš mom dedi. Tražili smo šta bih, što se kostima tiče, još mogao da dodam na sebe, pa me je kostimografkinja pitala kakave cipele želim. Rekao sam da hoću mokasine. Kako nije uspevala da ih pronađe, setio sam se da je moj deda nosio takve, kakve bih ja voleo da nosim u predstavi i kakve bi đakon Avakum nosio. Na taj način smo našli autentično „komunističke“ mokasine mog dede. I na nekom simboličkom nivou igram u cipelama svog dede, što je meni jako lepo i veoma mi znači.
Na Sterijinom pozorju dobili ste nagradu producentske kuće „SCOMEDIASCO“ za epizodnu ulogu u pomenutoj predstavi. Kako bi „Kus petlić“ izgledao bez đakona Avakuma?
Greksa: Pitanje za sam tekst predstave je: ko je uopšte kus petlić? Da li je to Pile Kopile, da li je to Milja ili je đakon Avakum. Mislim da bez ijednog od likova koji se nalaze u predstavi, priča ne bi funkcionisala jer su u pitanju mali, sitni ljudi, zgusnuti na veoma uzak prostor, zgusnuti svojim okolnostima. Vrlo tesno su povezani jedni sa drugima tako da ako biste i jednog iščupali, cela priča bi pala u vodu što se vidi i u našoj igri. Nas šestoro glumaca, toliko povezano zajedno igramo da bez samo jedne osobe to ne bi bilo to, predstava se ne bi održala na narativnom nivou.
Da đakon nije prešao iz sveštenstva u komunizam posle Drugog svetskog rata, da li bi on neminovno bio samo epizoda u posleratnom životu?
Greksa: Verovatno bi ostao neprimetan. Ovaj „transfer“ ga je označio i pojačao, dao mu je na težini i na važnosti. Da se nije desilo to što se desilo u predstavi, neću reći šta da ne bih pokvario doživljaj onima koji još nisu odgledali predstavu, on bi ostao nevažan đakon, pomoćnik sveštenika koji to radi jer ga je otac naterao i to bi bio bledi lik koji se samo mota tu negde okolo.
Međutim, ovaj prelazak u komuniste ga je pojačao, dao mu je jarke boje. Da se to nije desilo, bio bi samo statista u predstavi i u životu.
U „Izbiračici“ Koste Trifkovića glumite Tošicu. Može li se reći da je kraj predstave zaista srećan za njega jer će se oženiti onom koju želi?
Greksa: O ovome smo razgovarali sa rediteljkom Ivom Milošević dok smo pripremali predstavu, konkretno o kraju predstave. Tošica izgovara: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“ kada zaprosi Mlačiku i ona konačno pristane. Međutim, oboje u tom trenutku nabace neki kiseo osmeh. Razgovarali smo o značenju tog rediteljskog postupka ili tog glumačkog sredstva i došli smo do zaključka da je to ono što Desanka Maksimović govori – da je sreća lepa samo dok se čeka.
Ono što priželjkujemo nam je ideal, jedva čekamo da do toga dođemo i svu svoju energiju i snagu usmeravamo ka tom cilju. A kada se desi da dođemo to tog cilja, neretko shvatimo da nije toliko bajno. Niti nam je možda to bilo potrebno. Sa druge strane, da li je uopšte bilo potrebno ulagati toliko energije?
Nazvao bih to životnim trivijama. Da li je dobiti ženu u koji si zaljubljen najvažnija stvar u životu? Tošica je ispunio svoj cilj, ali da li je suštinski srećan? U našoj predstavi sigurno nije. Od početka do kraja želi samo da dobije Malčiku i to ponavlja, međutim, kada to ostvari mislim da shvata da to nije to.
Pitala sam Minju Peković kakav bračni život čeka Tošicu? Šta Vi mislite, kakav ga čeka?
Greksa: Mi smo u predstavi malo načeli kakav bračni život nas čeka. Mislim na bračni život sa malom, slatkom torticom, slatkom bebicom. Sve ono što je forma i što je društveni konstrukt ispunjeno je. Sadržaja nema nigde. To je ideja naše predstave: da se društvene konvencije poštuju, da je sve poza, da je sve samo za nekoga ko gleda spolja, a da sadržaja uopšte nema ni u nama, ni u odnosima između ljudi, ni u emocijama.
To je boljka i savremenog čoveka. Zato je Kosta Trifković tako velik i važan pisac – naš klasik, jer ono što je napisao u 19. veku važi i danas samo u nekim malo izmenjenim okolnostima i društvenom okruženju.
Nakon igranja Tošice u „Izbiračici“ koji je Vaš savet mladima – kako pobediti konkurenciju?
Greksa: Reći ću najopštiji mogući savet. Kada sam dobio nagradu za epizodu na Sterijinom pozorju, asistent mog profesora Boris Ješević poslao mi je poruku i napisao mi je: „Bravo Igore, to je retko da neko tako kasno završi akademiju (ja sam diplomirao sa trideset godina), a da se tako brzo iskristališe i da taj čovek dobije neko priznanje esnafa“. Razmišljao sam o tome, jer me je to pratilo i kroz školovanje. Bio sam zagrižen da ja to moram da završim, to je ono čime se bavim.
Mislim da je recept: rad do krvi, upornost i poštenje u smislu ako sam prihvatio i počeo nešto da radim, ja ću to na najpošteniji mogući način doterati do kraja bez ikakvog krivinarenja ili eskiviranja bilo čega. Znači: rad, disciplina i poslovna etika u svemu.
Čula sam da živite na relaciji Novi Sad – Subotica. Čekajući brzu prugu, kako izgleda Vaš radni dan?
Greksa: Ja sam Sremac, Šiđanin koji je studirao u Novom Sadu i dobio posao u Subotici. Za Novi Sad sam još uvek vezan i doktorskim studijama.
Kada upišeš akademiju, pristaneš da živiš kao čergar i kao nomad zauvek. To važi za reditelje, glumce, kostimografe jer retko kad ste duže od mesec dana u mestu u kom vam je ognjište. Život na točkovima suđen je svim dramskim umetnicima. Tu nema slaganja haosa jer je on konstantan. Pitanje je kako ga prihvatiti i kako se dobro organizovati. Važno je imati dobar planer u telefonu.
Koliko ste uspeli da osetite atmosferu života u Subotici?
Greksa: Svaki grad ima svoj mentalitet, što ne mora da ima negativnu konotaciju. Za Subotičane mogu da potpišem da vole pozorište. Sve naše predstave su sjajno ispraćene. U novoj zgradi koju željno iščekujemo biće ljudskiji uslovi i za nas i za gledaoce.
Divno je kada se u pozorištu desi katarza. To je taj momenat kada dođe do prepoznavanja zajedničkog, kada nas kolektivni duh sve objedini i kada dođe do pročišćenja kroz emociju. Taj trenutak nas je sve i poslao u teatar
Branislava Žujović
Uz smeh negde visoko iznad scene “Jadran”, sa viklerima u kosi, Minja Peković ispričala mi je zašto je baš njoj bilo suđeno da igra Milju Bušatliju i kako su pripreme za predstavu oživele anegdote predaka. Saznala sam šta spaja Minju, Milju i Malčiku i kakav bračni život čeka sve Tošice koji su spremni da se odreknu sebe.
Prethodnu sezonu i početak ove obeležila je predstava „Kus petlić“ po tekstu Aleksandra Popovića koja je dobila brojne nagrade. Vi u predstavi tumačite lik Milje Bušatlije. Šta Vas u njenom liku nadahnjuje?
Peković: Taj lik je ono što sam upoznavala odrastanjem u Bosni odakle potiču moji ženski koreni od prabake, bake, tetaka do moje majke. To je struktura ličnosti koju sam odrastanjem imala prilike da upoznam i koju ne verovatno, nego sigurno nosim u svom kodu.
Sa druge strane zanimljiva je jedna paralela. Milja je kao izbeglica tokom Drugog svetskog rata došla iz Bosne u Srbiju što je i moja priča nekoliko decenija kasnije. Mislim da su se tu preplele sudbine glumca i lika čime se dogodilo nešto zaista nadahnjujuće.
Da li su slučajno izabrali Vas za ovu ulogu?
Peković: Izbor je bio neverovatan. Ovu ulogu trebalo je da igram još pre dve ili tri godine. Tada sam zatrudnela i nisu mogli da se dogovore ko bi umesto mene igrao. Rešili su da me sačekaju i prva proba je bila zakazana za 16. mart 2020. godine, a vanredno stanje uvedeno je 14. marta.
U međuvremenu sam operisana i počela sam da primam hemioterapiju. Tako da su rešili da me opet sačekaju.
Treći pokušaj završio se tako što sam dobila kovid, pa su me opet sačekali. Meni je izgleda bilo suđeno da odigram ovu ulogu uz sve peripetije. Na kraju posle sveg tog čekanja dobili smo mnoštvo nagrada i predstava je lepo prihvaćena od strane publike. Što se neme tiče, vredelo je sve to sačekati.
Saznali smo šta povezuje Vas i Milju. Šta povezuje nju i druge žene danas, pogotovo žene koje su u drugom stanju?
Peković: Mislim da Milju prijemčivom čini njena prostodušnost, njen jednostavan, topao i realan pogled na svet. Tu je, takođe njeno nepredavanje, ljubav prema životu, svetu, njenim bližnjima. Ona prihvata životne nedaće i radosti kao sastavni deo ove velike igre koja se naziva život i pronalazi radosti u svemu tome. Mislim da je sve ovo čini simpatičnom kada je ljudi gledaju.
Čula sam od mnogih ljudi da su plakali gledajući ovu predstavu. Mogu li na sceni da se osete suze iz publike?
Peković: Vrlo je čudno kada ste na sceni. Iako publika tokom ove predstave sedi na sceni, ona je u mraku i glumci je ne vide jasno. Perifernim vidom vidite samo maske. Ne znam kako će biti kada se jednoga dana maske skinu i mi u prolazu zaista „zakačimo“ lice nekoga iz publike ko je u određenoj emociji u tom trenutku. Ovako do samog kraja predstave ne znamo kako publika reaguje.
Čudna je reakcija jer kad ljudi uđu u predstavu i počnu da je prate, mi to detektujemo kao tišinu tj. muk nekoga ko sluša i ko pomno prati. Vi onda osećate intenzitet, ali ne možete da prepoznate da li je pozitivna ili negativna reakcija. Samo osećate gustu energiju. Tek na samom kraju kada se sretnete oči u oči sa ljudima vidite pravu reakciju.
Sada kada znate da ova predstava izaziva burniju reakciju kod publike, da li Vam to daje dodatnu motivaciju?
Peković: To je divno iskustvo. Divno je kada se u pozorištu desi katarza. To je taj momenat kada dođe do prepoznavanja zajedničkog, kada nas kolektivni duh sve objedini i kada dođe do pročišćenja kroz emociju. Taj trenutak nas je sve i poslao u teatar. Onda imate osećaj zadovoljstva, radosti i sreće jer se nešto važno dogodilo te večeri. Ne samo za vas nego i za ljude koji su vaši sugrađani, sunarodnici, ljudi sa kojima živite. Taj osećaj da ste nešto zajedničko, a važno podelili je neizreciva radost za umetnika.
Nisam znala da Vas je život pripremao za ovu ulogu. Kako su se Vaše kolege upoznavale ambijentom života oko Drugog svetskog rata?
Peković: Svaka predstava zahteva svoju pripremu, nema univerzalnog recepta. Morate da pročitate što više o delu i samim okolnostima, prikupljanje građe te vrste je osnovno, blic upoznavanje sa faktima.
Za tumačenje ovakvih likova, dragoceno je, bar meni bilo, što smo tokom proba u razgovorima, razmenjivali priče i anegdote koje smo slušali od deda, baka i drugih ljudi. Kroz te sličice iz života ljudi i onoga što smo kao deca čuli, jer smo imali priliku da upoznamo ljude iz tog vremena, stvarali smo sliku. Dragoceno je što smo ih čuli, upoznali i onda na osnovu svih tih priča mogli smo da maštamo, da konstruišemo i rekonstrušemo događaje.
Mislim da je jedan od velikih kvaliteta ove predstave to što nije vezana ni za jedan konkretan vremenski trenutak. Iako je data okolnost da se dešava posle Drugog svetskog rata u Beogradu, ona prevazilazi taj trenutak. Nije konzervirana ni estetikom ni oblačenjem, nego može da postoji kao priča o ljudima u nedaći uprkos svemu.
Rekli ste da ste jedni drugima pričali anegdoote tokom proba. Da li možete da izdvojite neku koja je na Vas ostavila poseban utisak?
Peković: Bilo ih je jako mnogo. Kada se uđe toliko duboko u materiju, dođete do tačke kada više ne znate ko vam je tačno šta rekao i imate samo mnoštvo informacija. Neke od priča ćemo sigurno za desetak godina posvojiti pa ću ja da pričam kako je to rekla moja baba, a u stvari je bila rediteljeva baba i tako dalje. Već polako ulazimo u taj teren.
Ove sezone glumite Malčiku u „Izbiračici“. Imaju li Milja i Malčika nešto zajednično, osim Vas?
Peković: Osim tog slova M tj. činjenice da sve tri imamo isti inicijal, meni su još uvek njih dve veoma različite pre svega po socijalnoj pozadini koja definiše u startu njihov život. Poveznicu bih mogla da nađem u tome što se svaka od nas tri bori za neki svoj san. Ni Milja, ni Malčika, ni Minja se ne predaju tako lako.
Glumci u predstavi „Izbiračica“ podsećaju na lutke. Šta ta baletsko – lutkarska gluma dodaje ili daje liku Malčike?
Peković: Mislim da nam ta stilizacija omogućava da uvidimo krutost nekih društvenih normi. Da vidimo koliko je nešto što se podrazumeva obzirom na okolnosti u kojima živimo i o čemu više i ne razmišljamo, u stvari apsurdno. Kad se nešto tako zaoštri i stilizuje i napravi jedna konvencija i kada to posmatrate tako kruto i formalno, čovek se zapita: „Dobro, kako ja sad da dišem u svemu tome?“
Postupak stilizacije koji je rediteljka odabrala je u tom smislu jako dobar i precizan jer omogućava gledaocu da prati kako se te sudbine dešavaju i kako se svi ti odnosi formiraju pod uticajem onoga što zovemo socijalni okvir. Čak i kada izgleda kao velika torta sa puno šlaga i jagodom na vrhu, to i dalje može biti gorak kolač.
Koja socijalna norma je u „Izbiračici“ najjače naglašena?
Peković: U mojoj interpretaciji i viđenju svega toga je činjenica koliko čovek mora da bude uplašen ili nesiguran da bi se zbog socijalne norme odrekao sebe, svoje slobode i autentičnosti. Koliko je zapravo strah od socijalnog odbacivanja jak da on može da nas natera da odbacimo sebe.
U predstavi vidimo šestoro mladih. Voli li iko od njih osobu koju je izabrao?
Peković: Za ljubav treba imati hrabrosti. Treba imati volje, srca, a nekada kalkulacije raznih vrsta i želja za komforom (tu ne mislim samo na komfor koji novac može da donese, nego mislim na osećaj da vam je sve potaman) odvedu u drugom pravcu. To potaman se često kosi sa onim što ljubav u stvari jeste.
Kad pogledate šta je za svakoga od nas najveća ljubav, ljudi će najčešće reći da je to ljubav prema detetu. Svi znamo da dete noću plače, da roditelji ustaju, da ne spavate. Tako ljubav nekada traži da se žrtvujete (to nije u negativnom smislu). Zašto svaka druga ljubav ne bi bila isto takva da čovek da malo više. Ljudi u predstavi kalkulišu sa tim koliko će da daju. Oni bi svi da uzmu. A kada dođe do davanja kreću kalkulacije. Kada uđete u kalkulacije, onda se čovek mic po mic odmiče od sopstvene sreće i zadovoljstva.
Koliko je Malčika ka kraju predstave svesna šta ju je dovelo u datu situaciju?
Peković: Malčikin kraj je pokušaj socijalnog spašavanja u smislu spašavanja sebe u društvenom smislu. Ona to na naki način uspeva, ali po cenu Pirove pobede. Imala je jedan stepenik da pređe, a onda, kako se popela na njega, otvorio se ambis pitanja: šta sutra, kakav će to biti život? To tek iskrsava.
Za kraj, šta mislite, kakav bračni život čeka Tošicu?
Peković: Kao i Mlačiku. Oboje su došli do nekog mini cilja, do nekog malog rezultata, a sada ćemo da vidimo koliko svakog od njih to košta.
Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od ljudi koji su za novac činili sve. Ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda
Branislava Žujović
Najnoviji roman Slobodana Vladušića “Omama” ovih dana ne izbija sa književnih top-lista i iz štamparskih mašina. U toku je štampanje drugog izdanja “Omame”, samo mesec dana nakon njene pojave u knjižarama.
Roman koji je možda najbolje čitati uporedo sa Crnjanskovim “Embahadama”, povod je za intervju sa Vladušićem koji je, izgleda, načinio autorski iskorak u odnosu na, takođe zapaženi, “Veliki juriš”, svoj prethodni roman.
Kako je Miloš Crnjanski postao junak romana „Omama“?
Vladušić: Vreme koje je Crnjanski proveo u Berlinu, 1928. godine, zainteresovalo me je još kada sam prvi put čitao njegov putopis „Iris Berlina”, u kome opisuje to vreme. Kasnije je taj tekst postao jedna od okosnica moje doktorske teze, a onda i knjige „Crnjanski Megalopolis“. Mene je začudila činjenica da Crnjanski u Berlinu vidi naznake onoga što smo, posle pada Berlinskog zida 1989. godine, počeli da zovemo globalizacijom. Recimo to ovako: Crnjanski je u Berlinu video grad koji ima više veza sa Njujorkom nego sa Minhenom, na primer. To onda dovodi do toga da indentitet Berlina nije isto što i identitet Nemačke. Da li onda možemo govoriti o Berlinu kao o prestonici (Vajmarske) Nemačke ili o nekom posebnom globalnom identitetu? Ko onda vlada tim Berlinom? Kome on pripada? Mislim da je Crnjanski sve to osetio. Kako su ta pitanja aktuelna i danas, bilo je prirodno da u svom romanu domislim ono što bi se moglo dalje dogoditi u Berlinu, sa Crnjanskim.
Da li se Crnjanskom prvi put desilo da bude književni junak?
Vladušić: Nisam prvi autor koji je od Crnjanskog napravio književnog junaka. Postoji jedna zbirka priča iz 2013. godine koju je izdala Laguna u kojoj su sabrane priče srpskih pisaca u kojima se Crnjanski pojavljuje kao junak ili motiv. Prošle godine je Crnjanskog kao junaka tematizovao i Milisav Savić, a slično se događa i u novom romana Aleksandra Gatalice. Pa ipak, to ne znači da je u različitim delima Crnjanski uvek isti. Svaki pisac ima svog Crnjanskog.
Zašto ste odabrali period Crnjanskovog službovanja u Berlinu, a ne u Rimu?
Vladušić: Odabrao sam Berlin zato što je to grad koji najavljuje ono što dolazi. Rim je pred 1941. godinu, kada u njemu boravi Crnjanski, grad prošlosti: grobnica jedne Evrope koju će Drugi svetski rat sahraniti. To je Evropa koja više neće biti subjekt svetske istorije već objekt, Evropa koja će izgubiti svoj kulturni prestiž, Evropa koja će se utopiti u Megalopolis, koji u delu Crnjanskog simbolizuje „Roman o Londonu“. Međutim, taj posleratni London se već nazire u međuratnom Berlinu.
Kako je izgledalo istraživanje građe za roman? Šta Vas je iznenadilo?
Vladušić: Nisu me iznenadili fenomeni karakteristični za period Vajmarske Nemačke, u kome se dešava moj roman, ali me je iznanadila preciznost sa kojom su obrađene neke teme. Recimo, naleteo sam na jednu knjigu koja se detaljno bavila fenomenom prostitucije u Berlinu tog vremena. Ispostavilo se da je u gradu od 4 miliona stanovnika oko 150.000 živelo od prostitucije. Takođe, tamo su navedeni i svi tipovi prostitutki koje su tada operisale u Berlinu, kao i mnogi drugi detalji. Razume se, nisam sve to koristio u romanu, jer smisao građe nije u tome da prebukirate svoju prozu podacima, koliko da te podatke iskoristite kao podlogu za imaginaciju. Postoji još jedan momenat na koji sam obratio pažnju: ono što je u istoriji podatak, često nebitan, u književnom delu može da postane simbol ili metafora. Ako pisac u tome uspe, onda imaginarni svet koji oblikuje postaje živ. On počinje da zrači neki smisao o kome pisac nije ni sanjao kada je pisao svoj roman.
Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović recenzenti su romana „Omama“. Oni su i scenaristi serije „Senke nad Balkanom“ čija se radnja dešava u isto vreme kada i radnja Vašeg romana. Jeste li gledali seriju? Koje sličnosti i razlike prate luksuzma mesta i siromašne kvartove Beograda i Berlina krajem tridesetih godina 20. veka?
Vladušić: Dejan i Vladimir su mi pre svega prijatelji i kolege iz grupe P-70 i znamo se veoma dugo. Rado su pristali da pročitaju ,,Omamu” u rukopisu i da napišu takozvane blurbove na zadnjoj korici knjige. Razume se, i ja pratim serije za koje pišu scenarije, kao i njihove romane. Gledao sam tako, naravno i Senke nad Balkanom. Međuratni Beograd i međuratni Berlin imaju neke sličnosti, pre svega u raslojavanju stanovništva. To na kraju dovodi do toga da u Berlinu pobede nacisti, a u Beogradu, na kraju rata, komunisti. Takozvani građanski sloj je bio poražen u oba grada. Rekao bih, zasluženo i svojom krivicom.
Dok Miloš Crnjanski u „Omami“ traga za nestalim Milutinom Topalovićem u Berlinu, da li se i na koji način pojavljuje njegova supruga Vida?
Vladušić: Pozicija i smisao Vide Crnjanski u „Omami” je vrlo specifičan. Ukoliko bih sada pokušao da to objasnim, čini mi se da bih pokvario ugođaj čitaocima koji tek čitaju moj roman ili imaju nameru da ga pročitaju. Zato bih ovde stao sa odgovorom.
Moja prva asocijacija na omamu povezanu sa 1928. godinom bio je opijum. Kakav je bio uticaj ovog opijata na politiku, filosofiju, umetnost, književnost? Ima li uticaj na likove u Vašem romanu?
Vladušić: To je sasvim legitimna asocijacija. Berlin se krajem dvadesetih godina zaista masovno drogirao. Zato junak koji pripoveda priču u „Omami” ima donekle pomereno stanje svesti. Ponekad je to stanje pojačano opijatima – recimo, meskalinom – ali ta pomernost je kod njega zapravo neprekidna, zato što se junak nalazi u poodmaklom stadijumu jedne opake bolesti. To, ipak, ne utiče na smisao priče i njenu dramatičnost. Štaviše, čini je zanimljivijom. Tako je u romanu. Meni su lično opijati strani i nikada nisam osetio potrebu za njima.
„Omamu“ ste pisali tokom pandemije. Ovaj period izazovan je za ljude na različite načine. Doneo je i lošeg i dobrog pojedincima. Kako se odrazio na stvaranje Vašeg romana?
Vladušić: Vrlo povoljno, moram da priznam, iako bih, naravno, više voleo da pandemije nije bilo. Naime, prvi put sam u poslednje dve decenije spojio nekoliko nedelja bez putovanja i tako sam mogao da posvetim romanu svakodnevno nekoliko sati svog najboljeg vremena, a to u mom slučaju znači jutarnje časove. Mislim da je taj kontinuitet za roman važan, posebno za ovako masivan roman kao što je „Omama”. Možda ovaj roman ne bi ni izgledao ovako da nisam na raspolaganju imao toliko vremena za pisanje.
Kada sam Vas upoznala bili ste poznati kao književni kritičar i univerzitetski profesor. U međuvremenu objavili ste četiri romana. Kako je počelo pisanje Vašeg prvog romana „Forvard“?
Vladušić: U književnost sam ušao kao književni kritičar koji je za sebe pisao priče. Kritike sam objavljivao, a priče, sem jedne jedine, nisam. Onda sam napravio jednu zbirku priča koju sam pokušao da objavim, bezuspešno. Dva tada ugledna izdavača su mi blagonaklono savetovala da to ne objavljujem. Kažem savetovala, zato što sam urednike tih izdavačkih kuća poznavao, kao što ih poznajem i sada, pa su i razgovori bili prijateljski. Bili su u pravu. Te priče nisu bile vredne pažnje. Ali tako je počelo.
Meni je trebalo vremena dok nisam, na neki način, oslobodio pisca u sebi. Napustio sam priče. Počeo sam da pišem roman i tako je posle desetak godina rada nastao „Forward” (2009) za koji sam dobio Vitalovu nagradu i Pekićevu stipendiju. Potom sam napisao roman „Mi izbrisani” (2013) za koji sam dobio nagradu Meša Selimović. Onda je nastupila jedna kriza, jer nisam mogao da pronađem neki novi koncept književnosti koji bi mi omogućio da nastavim da pišem, pa je do mog sledećeg romana, čiji je naslov „Veliki juriš”, trebalo da prođe još pet godina.
Iako sam ga pisao u nekoj vrsti grča, jer sam se neprekidno plašio da će mi se rasuti, taj roman je na kraju dobio dve književne nagrade, Svetozar Ćorović i Janko Veselinović, pet izdanja u Laguni, a prodaje se, sasvim solidno i dalje.
Za mene lično, ,,Veliki juriš” znači veoma mnogo, ne samo zbog tematike i junaka koji se tamo se pojavljuju, već i zato što sam preko tog romana uspeo da kreiram koncept takozvane brze i duboke književnosti. Taj koncept je moj odgovor na pitanje kako danas treba pisati prozu. Koristio sam ga i u „Omami“.
Bili ste član žirija za dodelu Ninove nagrade. Zašto ste istupili iz tog žirija?
Vladušić: Razlog je jednostavan: objavio sam roman „Forward” i tada sam simbolički prestao da budem književni kritičar. Nije više bilo smisla da budem u Ninovom žiriju.
Subotičanin Petko Vojnić Purčar dobio je 1977. godine Ninovu nagradu za roman „Dom sve dalji“. Ova odluka se često navodi kao jedna od najapsurdnijih, a jedini živi član tadašnjeg žirija, Jovica Aćin, danas se, kako tvrdi, ne seća okolnosti pod kojima su Vojnić Purčaru dodelili nagradu. Kako Vi gledate na nju?
Vladušić: Te 1977. godine imao sam 4 godine i neke druge stvari su me više zanimale od književnosti. Kasnije, kada sam čuo za podatak koji navodite, nisam bio naročito pogođen. To je zato što sam već dugo u književnosti i mnogo toga sam video i čuo. Posebno na temu Ninove nagrade. Ja sam naime, svoje prve tekstove objavio u prošlom veku, a sada se nalazim u grupi srpskih pisaca koji bojkotuju Ninovu nagradu, zato što smatram da to više nije ni književna nagrada, a ni nagrada za roman na srpskom jeziku kao što i dalje piše u statutu nagrade. Sve što je ostalo, to je ljuštura jedna nagrade, koja je nekada imala veliku ugled, a danas više ne postoji.
To se vidi i po njenom domašaju: nekada je onda davala specifičnu auru autoru koji bi je dobio, a to se odražavalo i na tiraž njegovog romana. Sada to više nije slučaj: autori su prisutni u medijima, a njihovi romani postaju bestseleri i bez te nagrade.
Kada je prošlost Ninove nagrade u pitanju, parafraziraću misao mog bivšeg profesora Slavka Gordića: nekim ljudima je potrebna nagrada, a neki ljudi su potrebni nagradi. Ninovoj nagradi su bili potrebni Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić, Selimović, Dragoslav Mihailović, Goran Petrović. Sa druge strane, postoje i oni pisci kojima je ona bila potrebna. Prema tim autorima smo, danas, uglavnom ravnodušni.
Živite u Subotici. Biću slobodna da kažem da Vas grad ne doživljava kao svog. Uspeh se ovde teško prašta. U Novom Sadu radite na Filozofskom fakultetu. U Beogradu ste često prisutni. Kako izgleda ne biti ničiji, jer ostajete svoji?
Vladušić: Moj odnos prema rodnom gradu se vremenom menjao. Čovek raste i sazreva. Cipele koje su mu bile velike u desetoj godini, u pedesetoj su mu odavno male. Tako je i sa gradom u kome živim. Pisac treba da ima svoje čitaoce, a ne svoj grad. Tako i ja imam ljude koji čitaju moju publicistiku, moju teorijsku prozu, moje romane, ljude koji čitaju moje intervjue i gledaju emisije u kojima se pojavljujem. To su ljudi koji mi veruju, koji mi se javljaju preko društvenih mreža, a nekada i uživo, na ulici. To nisu moji fanovi, već moji čitaoci, a čitanje je oblik druženja, oblik prijateljstva. Ja takve prijatelje imam svuda gde se priča srpski – pa tako i u Subotici – i ta činjenica me zaista raduje. Meni je to bitno. Da li me ,,Subotica“ doživljava kao svog ili ne, to meni, sada, u ovim godinama, više nije bitno.
Subotica se u izvesnom smislu zatvorila u začarani krug tobožnje borbe protiv palanke oružjem palanke. Gde je po vama izlaz iz njega?
Vladušić: Crnjanski je 1919. godine, sa 27 godina, napisao tekst „Vaspitanje i revolucije” u kome kaže ovo: „Danas se za novac čini sve, niko neće da trpi, niko neće da radi. Menjaju se ne samo načela, nego i narodnosti, i zakletve itd. Sve je sebičnost. Revolucije nema nego je to bljutava sebična komedija”.
Crnjanski ovde pod revolucijom podrazumeva neku veliku promenu, koja pretenduje da promeni prirodu ljudi. On smatra da je brza i spektakularna promena ljudi nemoguća. Kada danas, 2021. godine, čitamo njegove reči, nemamo utisak da se bilo šta promenilo u prirodi ljudi.
Građani Subotice nisu izuzetak. Iako svi o sebi misle da su dobri i pošteni, a da su oni drugi pokvareni i pohlepni, poznato je da su mnogi bili spremni da izigraju zakon da bi se obogatili. Odnosno, da su spremni da za novac čine sve. Neki za mali, neki za malo veći novac. Na kraju, kada ti ljudi budu umrli, i kada naslednici budu podelili njihovu imovinu, oni će pasti u zaborav, kao da nikada nisu ni postojali. Zašto ih se na kraju krajeva i sećati? Kada im se uzme novac, uzelo im se sve što je vredelo.
Crnjanskog, međutim, još uvek pamtimo. Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od tih ljudi koji su za novac činili sve.
Isto tako pamtim jednog subotičkog lekara, hirurga, koji je operisao ujaka moje supruge, iako mu je preporučeno da to ne radi, jer je rizično. Operacija je uspela i njen ujak je i dalje živ. Da je taj hirurg bio čovek manjeg formata, njen ujak bi bio mrtav. Tako se taj hirurg borio protiv kasabe.
Pamtiću i direktora jedne škole koji nije primao nastavnike koji bi mu nudili novac, već one za koje je mislio da su najbolji. To je bio način na koji se on borio protiv kasabe.
Mislim da su i vaš sajt i vaš partnerski sajt takođe jedan način borbe protiv kasabe ili palanke, kako hoćete.
Bili ste član političkog saveta Demokratske stranke Srbije, ali ne i član pomenute stranke. U Srbiji se razlika između ova dva najčešće ne pravi. Šta ovaj primer govori o stepenu političke kulture u našoj državi?
Vladušić: Ja sam ušao u Politički savet Demokratske stranke Srbije u vreme kada je predsednik tog saveta postao moj prijatelj Miloš Ković. Imali smo neku ideju da iznutra, dakle iz pozicije političke stranke, pokušamo da nekim savetom ili idejom učinimo nešto dobro za Srbiju. Niko od nas nije imao nikakvu finansijsku korist od tog angažmana, niti smo to imali na umu kada smo pristali da uđemo u Politički savet DSS-a, stranke koja je tada bila, a i sada je, ispod cenzusa.
Cinici bi kazali da smo bili idealisti. Ja međutim, verujem da je cinizam lakše rešenje, a u jednom Tarantinovom filmu se kaže da ne mora sve uvek da bude lako.
Uglavnom, sada ni Ković, ni ja, nismo više članovi tog saveta. Nisu to više ni ostali naši prijatelji koji su takođe bili u savetu. Ta priča je gotova.
Što se tiče vašeg konkretnog pitanja o stepenu političke kulture u ovoj državi, on je onakav kakav je svuda. Kolin Krauč je još 2004. godine napisao knjigu „Postdemokratija“. Danas su na Zapadu u opticaju pojmovi post-istine i post-humanizma, što znači da se na teorijskom planu ukidaju obaveze prema istini i ljudskosti.
Tamo gde se stvarno odlučuje o tome ko će da vlada, tamo prestaju svi mogući obziri. U Srbiji je situacija za nijansu gora zato što smo siromašna i okupirana zemlja, pa mnogo egzistencija direktno zavisi od toga ko vlada. Dakle, ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda.
Svi imamo snove belih i crnih labudova. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.
Branislava Žujović
Osnovna baletska škola „Raičević“ juče je održala 31. godišnji koncert za 31 godinu postojanja. Nakon veoma izazovnog perioda borbe za opstanak škole, razgovarali smo sa direktoricom Natalijom Raičević o njenom osnivanju 1990. godine i akreditaciji koja je nedavno pribavljena za rad u novim prostorijama, o balerinama i njihovom bezmalo spartanskom životu, o časovima i životnim lekcijama koje se odavde ponesu u svet.
Kako je osnovana Osnovna baletska „Raičević“?
Raičević: Škola je osnovana, kao što ste napomenuli, 1990. godine u našoj kući u Šamačkoj 14. Moji roditelji su prosvetni radnici, mama je učiteljica, a tata profesor matematike. Nisu imali nikakve veze sa baletom. Mama je još kao devojčica, kod sestre svoje učiteljice koja je živela u Sloveniji i tamo imala prilike da gleda balet i koja je mojoj mami pričala o baletu i balerinama, prvi put videla špic-patike i imala priliku da gleda baletske predstave. Razmišljala je tada kako bi bilo lepo da i u Subotici može da se susreće sa baletom i gleda baletske predstave.
Dok je kasnije radila kao učiteljica, sa decom je često uvežbavala koreografije za koje su osvajali nagrade. Tako je, u razmišljanju roditelja šta da urade sa kućom, rođena ideja da u njoj bude otvorena baletska škola. Povezali su se sa Novosadskom baletskom školom. Prilikom otvaranja škole, mnogo im je pomogla primabalerina Lidija Prilipenko i tadašnja direktorica baletske škole u Novom Sadu gospođa Vera Fele. Od osnivanja bili smo istureno odeljenje Novosadske baletske škole. Moji roditelji su se 1998. godine izborili da Subotica dobije prvu privatnu baletsku školu. Kasnije nas je podržala i Baletska škola „Lujo Davičo“ iz Beograda. Svi oni su nastavili da prate rad naše škole do mog povratka iz Pariza kada sam preuzela mentorstvo.
Kako je izgledalo Vaše baletsko školovanje?
Raičević: Završila sam osnovnu baletsku školu svojih roditelja nakon koje sam otišla u Baletsku školu u Novom Sadu. Tokom srednje škole bila sam stipendista Fondacije „Marika Besobrasova“ u Monte Karlu, gde sam provela dva leta pod ličnim patronatom Besobrasove. Nakon srednje škole igrala sam u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Odigrala sam više solističkih uloga iako sam bila ansambl igrač.
Kako su se studije uklopile u Vaše planove?
Raičević: U našoj porodici studiranje je bilo obavezno. Počela sam da razmišljam šta ću da radim kada dođe vreme povlačenja sa scene, jer je igrački vek balerine kratak. Dok sam igrala u pozorištu, stekli su se uslovi da odem u Pariz i studiram pedagogiju klasičnog baleta. Tokom studija dobila sam pohvalnicu francuskog ministra kulture za postignute rezultate. Dobila sam ponudu da ostanem tamo na fakultetu i da doktoriram. U tom trenutku naša škola je postojala dvadeset godina. Znala sam da povratkom kući mnogo toga mogu da pružim školi koju je vodila moja majka, ali koja ipak nije bila iz baletske struke.
Ipak ste se vratili…
Raičević: Ponosna sam što danas imamo decu koja igraju širom Evrope. Dijana Radić igra u Ljubljani. Bila je proglašena za najbolju učenicu budimpeštanske akademije. Petra Gubičak je učenica srednje baletske škole u Budimpešti. Rebeka Šebešćen prošla je audiciju u Budimpešti, a Jelena Milošev i Mina Horvat su maturanti ove godine.
Jelena je završila školu „Lujo Davičo“ u Beogradu. Bila je primljena u Školu ruskog internacionalnog baleta u Londonu. Bila je na audiciji u Hamburgu, u školi Džona Nojmajera i pohađala letnju školu u Monte Karlu. Mina je završila srednju baletsku školu u Novom Sadu, a bila je primljena u Minhenu u internacionalnu baletsku školu. Neke od naših učenica su učestvovale u Kanu u letnjim školama. Za letnje škole o kojima sam govorila prolazi se više eliminacionih krugova. Prvo se šalju fotografije, snimci časova, biografije i tek onda vas pozovu da dođete na audiciju lično.
Kada sam shvatila da sam napravila dobar tim oko sebe i da stručno možemo da pariramo školama u Evropi, počelo je traženje odgovarajućeg prostora i 31. godinu postojanja okončavamo u novim prostorijama.
Vaša škola je poznata i po svojim godišnjim koncertima…
Raičević: Koncerte su od prvog dana održavali moja majka i njeni nastavnici. Od kada sam preuzela školu, uveli smo aprilski koncert. Počeli smo da radimo tri koncerta godišnje, decembarski, aprilski i junski na kom ne odstupamo od akademske klasike. Tema koncerta je uvek božićna priča gde svakog decembra želimo da pošaljemo poruku dobrote i mira kroz umetnost koja spaja sve ljude na svetu u plemenitost dobrote.
Pošto pored klasičnog baleta deca imaju i časove narodne igre, istorijsko-balskih igara, solfeđa i istorije igre, u aprilu imamo malo drugačije koncerte. Tako smo igrali „Pop Ćiru i pop Spiru“ sa elementima narodnih igara, zatim „Alisu u zemlji čuda“ i „Pipi Dugu Čarapu“ koje su bliske deci osnovnoškolskog uzrasta. Izvedba našeg „Cvrčka i mrava“ nije bila klasična, koncert smo završili poentom da cvrčak nije neradnik nego umetnik.
Kako smo škola koja ima dužnost i obavezu da neguje klasičan pokret i klasičan balet, u junu ne odustajemo od godišnjeg koncerta. Tu je prisutna akademska klasika uokvirena u divertisman ili uradimo celovečernji balet po osnovama originalnog libreta koji prilagodimo učenicima svih uzrasta.
Kako izgleda prepoznavanje, podržavanje i u krajnjoj liniji vraćanje kući talenata u malom gradu kao što je Subotica?
Raičević: Mi talente možemo da negujemo do osmog razreda. Kada ih prepoznamo, u drugom razredu baletske, što je šesti redovne osnovne škole, njih izdvajamo iz grupnog odeljenja i posvećuje se posebna pažnja toj deci. Ova škola ne treba da postoji da bi negovala samo talentovanu decu. To jeste naš glavni cilj, da prepoznamo talentovanu decu i da ih pošaljemo negde dalje. Na žalost, mi smo samo prvi stepenik. Oni sa četrnaest godina treba da odu u Novi Sad, Beograd, Pančevo ili Budimpeštu gde su najbliže srednje škole ili u neki drugi veliki evropski grad. Ova deca se rano odvajaju od roditelja i vode bezmalo spartanski život.
Sa druge strane, deca koja ostaju u grupnim odeljenjima drugačije odrastaju od svojih vršnjaka. Smatram da je važno negovati kritičku misao prema kiču i šundu kojim smo okruženi. Ova deca možda neće biti baletski igrači, ali će biti ljubitelji profesije i školovana publika koja će znati kako se ulazi u pozorište i u njemu ponaša.
Kada se prepozna talenat, mislim da je naš dug prema profesiji da ga podržimo i da učinimo sve što možemo, kada su u pitanju finansijski i stručni deo, da tom detetu balet postane životni poziv. Sa druge strane, ne treba gurati svu decu u balet. Često su porodice talentovane dece lošeg finansijskog stanja i mi ih stipendiramo.
Niko ne upiše školu da jednoga dana bude drvo na sceni, svi mi imamo snove belih i crnih labudova. Teško je reći detetu da ono nije za klasičan balet, ali mi to radimo i trudimo se da ne ubijemo ljubav prema profesiji već da im pružimo drugačije odrastanje. Balet anatomski menja telo, a naše devojčice budu drugačije već na fotografijama sa mature, svojim držanjem i garderobom.
Da li se neka od učenica vratila da bude nastavnica u baletskoj školi?
Raičević: Kada sam bila maturant, predavala mi je Livija Radmanić koja je bila učenica prve generacije baletske škole „Raičević“. Livija je sada u Roterdamu. Jedno polugodište predavala mi je Ivana Dakić koja je sada u Somboru. Nakon osnovne baletske škole, ove devojčice put odnese u smeru pedagogije i jezika, te ostanu u većim gradovima ili poput Bojane Zajović, Sonje Batić i Nikole Stamenovića postanu profesionalni igrači. Retki su oni koji se baš vrate i uđu u struku baletske pedagogije.
Recite nam detaljnije šta učenici pored samog baleta uče.
Raičević: Naši učenici u prvom i drugom razredu imaju velike fondove klasičnog baleta – po 360 časova i primenjenu gimnastiku. Ova vrsta gimnastike je tu da ispravi neke fizičke teškoće koje ometaju ne samo bavljenje klasičnim baletom nego i život. To su na primer ravna stopala i problemi sa kičmom. Važno nam je negovanje zdravlja naših učenika. U trećem razredu dobijaju predmete solfeđo i narodnu igru. U četvrtom razredu imaju istorijsko-balske igre. To su igre od renesanse do 21. veka, na primer pavana, menuet, sarabanda, valceri, fome kadrila. Pošto je našoj današnjoj deci veoma teško objasniti stil izvođenja igara kroz istorijsku epohu, mnogo im pomaže predmet istorije igre gde ih nastavnik povezuje sa vremenom u kom su ljudi živeli i u kom je određena igra nastala.
Naravno, imaju i časove savremene igre, tu spadaju horton, grem i limon tehnika. Koju radimo, zavisi od generacije koju imamo. Uz praćenje plana i programa prilagođavamo im tehniku. Ukoliko se dete sprema za srednju školu u Budimpešti, učimo ga limon tehnici jer će nju nastaviti tamo, a u tome nam pomažu kolege iz Novog Sada posebno profesorica Snežana Ađanski koja je završila u Americi fakultet savremene igre.
Postoji li nešto čega Vaše učenice treba da se pridržavaju i moraju da se pridržavaju?
Raičević: Najpre, ne smeju da žaću žvaku nigde u objektu škole, kao ni u pozorištu. Veoma su slatke kada idemo u pozorište, pa nas vide da stojimo ispred. Onda gledaju gde da izbace žvaku. Ne smeju da nose kratke šortseve i bratelice u školu. Ne smeju da pozdravljaju govorom, one se nama naklone kada se sretnemo, to je baletski pozdrav, mi smo jedina nema jedinica u pozorištu. Treba da budu disciplinovane, uopšte uzevši. Ne odstupamo od ovoga. Smatram da je naša obaveza da devojčice obrazujemo u drugačijem pravcu. Da shvate koja garderoba je prikladna za koju priliku i mesto. Ovo se ne tiče samo njihovog anatomskog razvoja, već jedne estetike življenja.
Bonton, kako to ponekad strano zvuči…
Mislim da se bonton negde izgubio, da smo zaboravili šta znači biti devojčica, kako se sa petnaest godina oblači, ponaša i govori. Nositi zvanje balerine nije lako. Možda je ovo teška reč, ali revoltirana sam kada primetim da dete ima šest ili sedam godina, a da mu svi govore da je balerina. Mi našu decu nazivamo učenicima baletske škole, jer ona to jesu. Treba da prođu četiri godine osnovne i četiri srednje baletske škole, pa da dobiju zvanje baletskog igrača. Balerina ili baletski igrač postajete onda kada u svojim nogama imate barem dva ili tri celovečernja baleta, odigrana na sceni nekog od nacionalnih teatara. To je ono čemu učimo našu decu. Mislim da je to pravilno i da tako treba da bude. Naša deca imaju ispite u junu pred komisijom. Mislim da im nije lako da odrastaju, ali da prednosti ovakvog obrazovanja i vaspitanja jednog dana itekako postaju vidljive.
Koliko je balet zanimljiv dečacima u našem gradu?
Raičević: Do sada su kroz našu školu prošla svega tri ili četiri dečaka. Jedan od njih nastupa u Srpskom narodnom pozorištu. Ime mu je Nikola Stamenović. Mi živimo na Balkanu. Trebaće još mnogo vremena da prođe, da bi muškarac u kostimu baletskog igrača dobio poštovanje i zasluge za svoj mukotrpni rad.
Sa kojim izazovima se škola danas susreće?
Raičević: Devedesetih je bilo teško otvoriti školu. Znam to iz razgovora sa roditeljima. Upravo smo prebrodili izazov opstanka škole. Mislim da smo sada spremni za sve izazove, jer smo konačno u našem prostoru. Dugo nam je trebalo da nađemo adekvatan prostor za školu. Sale treba da budu velike i visoke. Mnogo toga prostor je morao da zadovolji, da bismo uopšte prošli kroz proces akreditacije.
Imali smo jedan veoma težak period. Mislila sam da su svi problemi završeni kada sam prodala kuću i podigla kredit da kupim novi prostor, a onda su inspekcijski nadzori doneli težak period sa kojim smo se borili i izborili.
Imam potrebu da se zahvalim ljudima koji su stali uz školi. U jednom tenutku smo mislili da škola neće opstati, da ćemo posle tri decenije zatvoriti školu. Onda se pojavila Sintija Čipak Katić, žena koja je danas predsednica našeg školskog odbora i koja je prikupljala donacije za rešavanje protivpožarnog problema. Uz nju su stali mnogi ljudi. Nisam verovala da će neko u doba korone osetiti potrebu za postojanjem baletske škole i stati uz nas. Neizmerno sam zahvalna svim tim ljudima. Moram takođe da pomenem Lasla i Natašu Gubičak koji su pomogli da dođemo do ovog prostora, jer je sa bankom uvek nešto novo iskrsavalo. Zahvaljujući njima, jedna banka nam je izašla u susret i pomogla oko kredita, a Sintija je pokrenula mnoge ljude da pruže pomoć školi kada je škola bila u problemu, poput Anite Kiš, Dejana Bukvića, Zorana Sudarevića i drugih. Dokumentaciju o akreditaciji dobili smo 19. maja. Meni je sve to bio ogroman udarac. Verujem da su mama i tata imali uspona i padova, takođe. Birokratija ima svoja pravila, a ja sam samo profesor klasičnog baleta.
Ipak, shvatila sam da nisam sama, da ljudi prepoznaju trud i rad koji smo uložili i da u gradu postoji potreba za ovakvom školom i klasičnim baletom. Pobedili smo, jer nama ovo nije posao već bezuslovna ljubav.
Koliko se u Srbiji priča o baletu i odlazi na predstave?
Raičević: Na to gledam kroz širu sliku negovanja. Ako na televiziji nikada ili vrlo retko gledamo balet ili operu, dramu, kao društvo nemamo mnogo šta da očekujemo. Imamo sjajan program u pozorištima, ali ključna je porodica. Ne možemo da gledamo rijalitije, pa da idemo u operu. Imala sam velike snove kada sam se vratila iz Francuske, a onda sam shvatila da ti snovi moraju da budu moj mali svet. Ne mogu da utičem na sve ljude da se promene, ali mogu ideju u koju verujem da prenesem svojim učenicama. Da ih učim kako da se ponašaju, da razlikuju profesionalizam od amaterizma, da se zalažu za kvalitet spram kvantiteta. To je moja lična pobeda i pobeda škole. Na ostalim ljudima je da to prepoznaju ili ne. Ne treba svi ljudi da budu konzumenti prave i istinske umetnosti, ali treba da postanu poštovaoci.
Subotica željno iščekuje novu zgradu pozorišta. Imali li po Vama prostora u njoj za balet i za saradnju?
Raičević: Upoznala sam novog direktora Narodnog pozorišta Miloša Nikolića koji je pokazao entuzijazam što se planova tiče. On više neće imati probleme “Jadrana”. Biće prostora i za operu i za balet u samoj zgradi. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici.
Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao: “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji…
Branislava Žujović
Balint Sombati, jedan od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosch“, vratio nas je u vreme kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je nekolicina mladih Subotičana, družeći se u “Triglavu” i na Majmun placu, poželela da umetnošću menja svet.
Sombati na jednom mestu kaže: “ Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji”. U tome su i uspeli, ali izvan Subotice. Grupa je bila i ostala zapaženija u Beogradu i drugim velikim gradskim centrima, nego u Subotici.
Nedavno je u Briselu upriličena izložba posvećena grupi “Bosch+Bosch”, a novosadski Forum joj je, takođe nedavno, dodelio Nagradu za likovnu umetonost. Ova dva važa i uglavnom prećutana događaja bila su povod za opširan intervju sa Sombatijem koji ćemo objaviti u tri nastavka.
U “Triglavu” i na Majmun placu
Gde su se članovi grupe „Bosch+Bosch“ upoznali i šta vas je povezalo?
Sombati: Neki od nas su pohađali istu školu. Na primer Edita Baš, Zoltan Mađar i ja pohađali smo gimnaziju, gde nam je profesor likovnog bio Imre Vinkler. Neki su se upoznali na izložbama mladih umetnika amatera na Tribini mladih, u foajeu Narodnog pozorišta. Viđali smo se i u slobodnijim formama, na primer na “majmunskom placu”, na Korzu i redovito u poslastičarnici „Triglav“. Viđali smo se i na vernisažima u Zimskom salonu i u Likovnom susretu. U disko klubovima takođe i naravno na žurkama.
Izlog poslastičarnice „Triglav“, 1970. godine (foto: Laslo Dorman)
Ovaj je umetnički kontekst, kao i bogat kulturni život grada, dao određeni okvir da se stvori neka vrsta duha kolektivizma. Mislili smo da ćemo udruženi steći bolju priliku da formiramo sebe kao misleća i osećajuća bića, a istovremeno da stvorimo šansu da se potvrdimo kao perspektivni omladinci. Povezala nas je generacijska raspoznaja i duh tih burnih godina kraja šezdesetih. Napokon, povezala nas je zajednička vera da je umetnost odgovarajuće sredstvo za stvaranje savršenijeg društva od onoga što nas je okruživalo, od onoga što smo nasledili od naših roditelja.
U maloj sredini je ipak drugačije
Odakle je potekla ideja da se osnuje vrsta umetničke grupe kakva je bila „Bosch+Bosch“?
Sombati: Prvenstveno, ideja je bila da osnujemo grupu, neku vrstu esnafa mladih likovnih umetnika koji stvaraju u različitim tradicionalnim žanrovima, bez neke jasne ideje vodilje. Osvešćenost je došla nešto kasnije, posle godinu dana postojanja. Obuzeo nas je osećaj da ne želimo da budemo isti kao raniji subotički naraštaji. I ne samo to. Nije nas zadovoljio tadašnji sistem umetnosti.
Braco Dimitrijević, Nena Baljković, Slavko Matković, Balint Sombati, Laslo Kerekeš Studentski kulturni centar, Beograd 1971. godine (foto: Bogdanka Poznanović)
Kada smo izbliza videli kako institucije rade, rekli smo da mi tako nešto ne želimo, jer sigurno može sve bolje da izgleda. Počeli smo da se bunimo protiv vladajućeg sistema vrednosti, isto kao naši vršnjaci u velikim kulturnim centrima, u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu. Ali sasvim je drugačije buniti se u maloj – šta više, malograđanskoj – sredini, bez potrebne reakcije i eha na inovacije duha.
Dok u našem gradu nismo bili shvaćeni, u stranim sredinama naša je pojava prihvaćena, s jedne strane sa iznenađenjem, a sa druge razumevanjem. Iznenađenje je poteklo iz neke vrste zbunjenosti. Na primer, u Beogradu u prvom trenutku niko nije razumeo odakle sada mi iz provincije stvaramo nešto revolucionarno, što i oni kultivišu. Posle samo dve godine zajedničkog rada izlagali smo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su, istovremeno, vrata Likovnog susreta za nas bila zatvorena. Stalno kažem: nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi. Uvek ćeš osećati stegu lokalne štrange!
“Puding bojs…”
Kako ste tada opisivali svoju grupu?
Sombati: Slavko Matković je često pevušio neku pesmicu o “puding bojsovima”, kao “Do-re-mi, do-re-mi, mi smo braća puding bojs, Robi, Bobi, Tim i Džojs”. Eto, tako smo se nekako definisali u početku i smejali smo se toj autoironiji. Što se pudinga tiče, sve se poklapalo, jer smo grupu osnovali u poslastičarnici.
Kako smo demantovali Belu Durancija
Ko je bio idejni tvorac i zašto baš „Bosch+Bosch“?
Sombati: Ne sećam se takve osobe. Ali, sigurno znam da smo za “šefa” izabrali Matkovića, jer je bio nešto stariji i iskusniji od nas. Uloge su se kasnije u nekoj meri izmenile, ali to nije najvažnije. U to vreme, s moje strane izvanredno cenjeni istoričar umetnosti, Bela Duranci, imao je teoriju da svaka slična grupa na kraju katapultira jednu osobu u vrh umetnosti, a ostali su oni “koji su još trčali”. „Bosch+Bosch” demantovao je ovaj Durancijev stav, izbacivši sedmoro ljudi koji su u jugoslovenskoj istoriji umetnosti ostavili određeni trag.
Naziv „Bosch+Bosch” dobro zvuči barem koliko i “puding bojs”. Svi smo bili očarani slikarstvom nizozemskog stvaraoca Hijeronima Boša, ali smo se brzo okrenuli prema novim medijskim idealima toga vremena.
Neka vrsta zajedničkog pojma nove tehnologije za nas je bio zapadnonemački koncern električnih proizvoda “Bosch”. Ta dva Boša mogli smo fino spojiti. Dobili smo spajanje prošlosti i sadašnjosti. Zatim, to dobro i zvuči.
Matković je bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak
Opišite, molim Vas, svakoga od vas te 1969. godine. Šta je svako pojedinačno uneo u grupu?
Sombati: Edita Baš je bila fina crtačica modnih kreacija. Stekla je veliku slavu u okviru svoje kasnije profesije na jugoslovenskoj sceni pozorišne scenografije. Zoltan Mađar je znao lepo da crta svoje vizije vasionskih katastrofa. Malo je bio neozbiljan i nestao je sa scene posle prekretne 1970. godine. Isto se desilo sa Ištvanom Krekovićem i Slobodanom Tomanovićem. Obojica su bili prvenstveno crtači. Svu trojicu sam izgubio iz vidokruga nakon 1971, kada sam se preselio u Novi Sad.
A Matković?
Sombati: Matković je bio pojava sa svojim uskim pantalonama i belim patikama, nonšalantnim hodanjem. Da bi imao sjajne bele zube, prao ih je soda bikarbonatom. Zbog tog pogrešnog poteza izgubio je dosta zuba. Bez obzira na sva umetnička dostignuća, on je za mene prvenstveno bio pesnik sanjar i rokenrol antijunak. Nije slučajno što je za svoj pseudonim uzeo ime antijunaka iz stripa: Alan Ford.
Bili smo s ruba tadašnjeg jugoslovenskog društva
Kerekeš, Vukov i ostali?
Sombati: Ante Vukov nam se priključio neposredno pre rasformiranja grupe. Njega smatram “produktom” i “rezultatom” delovanja „Bosch+Bosch”-a. Bio nam je dobar učenik. Lasla Kerekeša su u gradu svi vršnjaci zvali Bidža. Bidža je bio tadašnji izraz za osobu koja je stalno u pokretu, a Kerkeš je bio pravi biološki perpetuum mobile. Njegova se umetnost ispoljila u svojim pravim dimenzijama nakon što je, posle 1986, životno mesto našao u Zapadnom Berlinu. Laslo Salma je bio momak sa periferije grada. Kada se grupa raspala, odmah se vratio crtežu i slikarstvu u čemu je bio istaknuto talentovan.
Slavko Matković, Laslo Salma i Balint Sombati prilikom realizacije akcija u prirodi. Glavica na Fruškoj gori, 1972. godine (foto: Zoltan Apro)
Bili smo kolektiv heterogenih poetika i upravo raznolikost daje jedan poseban kvalitet našem nekadašnjem postojanju. Jedina naša zajednička crta oslikava se u činjenici da smo svi bili iz porodica sa ruba jugoslovenskog društva, bez građanskog pedigrea i kulturne pozadine. Znači, uklapali smo se u opštu sliku jugo-(nad)realnosti.
Ima li bunt koji je bio prisutan u stvaralaštvu grupe veze sa dešavanjima u Jugoslaviji 1968. godine?
Sombati: Da nije bilo 1968. grupa bi izgledala sasvim drugačije, ili možda ne bi ni postojala. O dešavanjima unutar zemlje znali smo iz studentske štampe. Mnogo smo više znali o studentskim pobunama u svetu. Tokom 1968. pojavilo se toliko novih i kreativnih ideja, da se sva ta energija pretvorila u neku vrstu generacijske megaskulpture u metaforičnom smislu, uključujući nova umetnička dostignuća. Formiranje grupe rezultat je tih energetskih strujanja.
Te 1968. imao sam 18 godina i sve se poklopilo. Bio sam u vremenu formiranja svoje ličnosti, a pozitivne impulse sam dobijao sa svih strana. Verovao sam da ću moći da utičem na neke tokove šireg značaja koji će da stvore humanije društvo i lepši život.
Koji biste savet sada dali Balintu iz 1969. godine?
Sombati: Savetovao bih mu sledeće: Balinte, nemoj se roditi u malom mestu, pa ni u maloj državi.
Roditelji nas nisu ometali
Kakav odnos su vaše porodice imale prema vašoj kreativnosti i buntovnosti? Jesu li vaši razumeli vaš rad i jesu li vas podržavali?
Sombati: Moji su me podržavali na taj način što se nisu mešali u to kuda idem, s kim se družim, šta radim. Imali su poverenje u mene. Dali su mi najveću moguću slobodu. Na taj način, pružili su mi najviše što su mogli. Njima je bilo dosta da se moje ime pojavljuje u štampi, na radiju i televiziji.
Malo su teže “probavili” moj brak sa Katalin Ladik, ali to je bilo samo u početku. Kada su je upoznali izbliza – a ne samo preko medija – videli su da je ona normalna i prijatna osoba koja itekako može da se prihvati i voli.
Kako znam, porodice ni u slučaju drugih članova nisu pravile nikakve prepreke, u smislu da su ih možda kočili u bilo kojem kreativnom poduhvatu. Da smo dolazili iz građanskih porodica, e tu bi već sigurno bilo problematičnih situacija: tata advokat, mama lekar, stric profesor… Svi bi obrađivali mladog pojedinca na svoj način i samo bi ga zbunjivali i terali u lošem smeru, ne dozvolivši mu da se samostalno razvija.
Balint Sobati (1950) rođen je u Pačiru. Godine 1970. postaje grafički urednik časopisa za umetnost i društvena pitanja „Uj simpozion“ („Új Symposion“) iz Novog Sada. U Beogradu 1971. uređuje specijalni broj lista „Student“, posvećen američkoj andergraund kulturi koji je bio zabranjen. Grafički urednik dnevnog lista „Mađar so“ („Magyar Szó“) postao je 1973, a 1986. ponovo preuzima umetničko uređenje časopisa „Uj simpozion“. Devedesetih godina radio je za Izdavačku kuću „Prometej“, a 2000. se nastanuje u Budimpešti. U mađarskoj prestonici uređuje časopis za umetnost „Mađar mihej“ („Magyar Műhely“) i vodi istoimenu galeriju, realizujući, pored ostalih, izložbe autora iz bivše Jugoslavije. Godine 2018. dobio je Viteški krst, visoko državno odlikovanje Mađarske za doprinos savremenoj umetničkoj sceni.
Intervju je prvobitno objavljen na sajtu Subotičke.rs
Na delovanje grupe “Bosch+Bosch” gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio, nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Zašto institucije van Srbije otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora?
Branislava Žujović
U drugom delu razgovora sa Balintom Sombatijem, jednim od osnivača umetničke grupe „Bosch+Bosh“, koja je, kako sam Sombati kaže, nastala i delovala u Subotici kao zbir heterogenih poetika, saznajemo da će i tokom narednih godina biti nastavljeno predstavljanje njihovog umetničkog stvaralaštva širom Evrope.
Takođe, u prilici smo da saznamo neke od nazora same grupe, ali i detalje koji se tiču vremena u kom je grupa umetnički stasavala i delovala. Na čemu ste svi zajedno radili tokom sedam godina postojanja grupe „Bosch+Bosch“? Zašto je rad grupe do danas ostao prepoznatljiv i značajan kada se govori o stvaralaštu neoavangarde? O ovome svedoči i trenutna izložba posvećena grupi u Mađarskom institutu u Briselu…
Sombati: Izložba u Briselu prikazuje jedan sažet materijal iz kolekcije koju je prikupio Marinko Sudac iz Zagreba i kolekcije Muzeja „Ludvig“ iz Budimpešte. Glavni grad Belgije trenutna je stanica upoznavanja evropske publike sa radom grupe. Uvek se prilagođavamo datostima određenog mesta prezentacije. Iduće godine na red dolazi Rijeka, u znatno većem obimu, pa češki grad Olomuc. „Bosch+Bosch” postao je međunarodni brend i ne zna se kraj tog “post festum” putovanja. Istovremeno, Marinko Sudac priprema ogromno, sveobuhvatno izdanje koje će da prikaže opus grupe u celosti.
Slavko Matković (desno) sa Endreom Faragom, bivšim subotičkim slikarom na otvaranju retrospektivne izložbe grupe „Bosch+Bosch“. Galerija „Nova“, Zagreb, 1981. Foto: Gabor Tot
U svakom slučaju, postavlja se pitanje zašto institucije van Srbije, odnosno iz Hrvatske i Mađarske, otkrivaju „Bosch+Bosch” i posvećuju potrebnu pažnju datoj temi, a ne neki od adekvatnih muzeja sa ovdašnjih prostora, gde je grupa nastala i delovala, a to bi pre svega trebalo da bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gradskom muzeju Subotica veliko hvala, što se svojim skromnim mogućnostima priključio obeležavanju pedesete godišnjice osnivanja grupe, oslanjajući se na radove koji su u njegovom vlasništvu i na manji izbor iz drugih izvora u pokrajini.
Da se vratim na vaše prevashodno pitanje… Stvaralaštvo grupe različito je i bogato u smislu poetika, jezika i shvatanja redefinisanog pojma umetnosti. Razlog toga je što nismo imali strog zajednički program, nego smo dali svakome maksimum slobode da se ispolji. Istraživali smo granice slobode i demonstrirali naše pojedinačno shvatanje toga pojma.
Na delovanje grupe gledam kao na svojevrsnu školu. U toj sam školi mnogo više naučio nego što sam mogao u državnim institucijama toga vremena. Ta škola nije delila diplome, ali je dala nešto unikalno i neponovljivo. Znanjem iz te “škole” svako se služio u okviru svojih datosti i mogućnosti.
Sombati i Matković ispred Salona Muzeja savremene umetnosti prilikom otvaranja retrospektive grupe, Beograd, 1980. (Foto: Arpad F. Tot)
Koji su bili razlozi da se grupa raziđe 1976. godine? Kako ste se osećali tada po pitanju svega urađenog tokom sedam godina? Da li danas osećate i razmišljate da je moglo drugačije, više, ili da je, pak, trebalo manje?
Sombati: Razlozi su imali objektivnu i subjektivnu prirodu. U drugoj polovini sedamdesetih promenila se opšta paradigma u umetničkom svetu. Duh kolektivizma je bio u nestajanju. Već uhodane grupe i autorski kolektivi počeli su da nestaju sa scene, nastupilo je vreme individualnih nastojanja i sa tim, istovremeno, povratak ka slikarstvu. Umetnici sa akademije, koji su samo nekoliko godina ranije bacili kičicu, jer je trend postao “biti konceptualac”, sada su se ponovo vratili starom zanatu. Za mene je to bilo odvratno. Danas si ovo, sutra ćeš postati ono. Skačeš iz jedne kože u drugu. Izdaješ ono što si bio do sada.
Bilo je, naravno, i drugih razloga. Suboticu sam napustio 1971. godine. Ubrzo posle toga Kerekeš je takođe došao u Novi Sad. Tamo smo kasnije imali dva nova člana, jer su 1973. grupi pristupili Katalin Ladik i Atila Černik, oboje Novosađani. U matičnoj Subotici ostali su Matković i Salma.
Šta se dogodilo sa Matkovićem?
Sombati: Matković se našao u svojevrsnom vakuumu. Izgubio je najvažnije svakodnevne fizičke kontakte. Mislim da se prelom desio 1975. godine, kada se vratio iz JNA. Sačekale su ga drugačije okolnosti. Dok je bio u vojsci, dosta se toga promenilo u vanjskom svetu. Odjednom, postao je usamljen. Izgubio je kontekst iliti svoju izvornu intelektualnu pozadinu u svom rodnom gradu.
Članovi grupe (Laslo Salma i Ante Vukov) u poseti vojniku Slavku Matkoviću. Križevci, 1975. Foto: Balint Sombati
U isto vreme, osećao sam da mi je grupa sve veći teret. Kada sam Slavku predložio da se rasformiramo, to mu je palo dosta teško, mada se složio. Kerekeš je istupio već 1975, jer je počeo da slika i da radi studije restauracije u Beogradu. Nakon 1976. često mi je govorio da ponovo pokrenemo grupu, što je za mene bio nonsens jer sam u grupu uložio previše svoje energije i konačno, hteo sam da tu energiju usmerim u svoju umetnost.
Teško je napraviti raspodelu rada u jednom kolektivu u kom su u manjini oni koji vuku jaram. Oni koji organizuju aktivnosti, događaje, izložbe, dopisuju se sa institucijama, dok oni pasivni samo čekaju znak kada i za koju izložbu treba da predaju svoje radove. Sve u svemu, Matković je u Subotici odjednom ostao u velikoj meri usamljen.
Jeste li mogli više?
Sombati: Da li je moglo ili trebalo više ili manje? Teško je reći. Što se produkcije tiče, vreme će suditi o svemu – šta će od svega ostati samo pojava, a šta dugotrajna vrednost. Bilo je dobro onako kako se desilo, nije mi žao ničega. U stvari, žao mi je što retrospektiva grupe 1981. godine, iz meni nepoznatih razloga, nije održana u subotičkom Gradskom muzeju, to jest nije preuzeta iz Beograda i Zagreba, mada je dogovor bio takav. Neko je odlučio da se na “revival” čeka još četrdeset godina. Na žalost, neki to nisu doživeli. Što je najveća tragedija, otišli su nam svi oni članovi koji su rodom iz Subotice.
Sastajali ste se u poslastičarnici „Triglav“. U njoj je i nastala grupa. Koji kolači su zaslađivali vašu umetnost?
Sombati: Pravo da vam kažem, ne sećam se nikakvih kolača. Peciva nisu bila naš žanr, nisu bila za buntovnike. Pili smo popularna jugoslovenska osvežavajuća pića “Jupi” i “Koktu”, a zatim domaće pivo. Ako smo želeli neko bolje strano pivo, onda smo išli u „Dubravku“ na “Skol” ili “Lederer”.
Slavko Matković sa slikama palmi koje je izradio osamdesetih godina, na molbu poslastičarnice „Triglav“. Palme su bile izložene sve do zatvaranja „Triglava“…
Ali, da se ipak vratimo na kolače, jer sam se setio svog prvog anonimnog performansa koji se desio u nekom lokalu, u zgradi Narodnog pozorišta u okruženju gimnazijskih prijatelja: za opkladu, pojeo sam 18 onih visokih šampita u jednom mahu. Od tada, ni jednu…
Rekli ste da ste se pored „Triglava“ sretali u diskotekama. Kako je izgledao život omladine okrenute umetnosti u Subotici u to vreme? Gde ste izlazili? Šta se pilo u to vreme? Kad sam ja počela da izlazim, počeli da su da se zatvaraju kafići na Korzu i pio se gusti sok od jagode sa šlagom. Nikada mi neće biti jasno zašto je neko to spojio. Koje neobične kombinacije je naručivala vaša generacija?
Sombati: Prvo je bila legendarna diskoteka „Largo“ u Zagrebačkoj ulici. Kasnije je otvorena još jedna, kod Železničke stanice, gde je disk-džokej bio Jožef Miškolci, kasniji osnivač pogrebnog preduzeća „Funero“. Bila je jedna iza Aleje maršala Tita, sećam se i jedne tuče tamo. Grupa „Orfeji“ svirala je svakog vikenda u zgradi fiskulturne sale bioskopa „Jadran“. Sada je tamo pozorište. Na toj pozornici sam video prve lokalne predstave koje iz današnjeg aspekta mogu slobodno da definišem kao umetničke performanse. Glavni akter tih skečeva bio je Rudolf Ruzman koji je radio neobične radnje na sceni. Na primer, spavao je na nekom kauču ispred punog gledališta.
A pića?
Sombati: Što se pića tiče, već sam pomenuo da je moja generacija uglavnom pila pivo. Muškarac obično posle četrdesete prelazi na vino, ali za neke ni to nije pravilo. Članovi grupe „Bosch+Bosch“ sastajali su se svake nedelje jednom, u nedovršenoj kući porodice Ištvana Krekovića u “Kertvarošu”. Na zatvorenim seansama upoznavali smo se sa novim radovima iz pojedinačnih “ateljea”. Tu bi se ponekad našla domaća rakija, ali samo u nekim slučajevima i sa blagim posledicama. Ali, brzo smo se oporavili. To osećanje je kasnije formulisao zagrebački bend “Prljavo kazalište”: “Sve je lako kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji, ma svaka rana manje boli…”.
Gde su Vas putevi vodili nakon 1976. godine od Subotice preko Novog Sada do karantina 2020. godine?
Sombati: Sa Matkovićem sam bio u bratskom prijateljstvu od početaka sve do njegove smrti 1994. godine. Osamdesetih godina počeo sam da radim performanse i bivao pozivan na razne festivale po srednjoj Evropi na koje sam vodio i njega. Bila mu je potrebna pratnja, jer sam nije voleo da putuje čak ni u okviru Juge. Tim prilikama upoznao je tadašnju mađarsku i slovačku neoavangardu, a pošto je perfektno govorio mađarski druženje mu nije teško palo. “Mitteleuropa”, voleo je taj izraz, postala je naš dom.
Ante Vukov čita svoje pesme na literarnoj večeri grupe „Bosch+Bosch“ u sali subotičke gimnazije, 1975. godine
Nasuprot životnom iskustvu Fernanda Pesoe, koji je govorio da se nigde u svetu ne oseća kod kuće, moj je doživljaj bio da se osećam kao kod kuće gde god bio. Živeo sam deset godina u svom rodnom mestu, Pačiru, zatim deset sudbinski važnih u Subotici. Potom, trideset u Sremskoj Kamenici, odnosno Novom Sadu. Sada već dvadeset godina boravim u Budimpešti. Kada mi je Zoran Kolundžija, direktor Izdavačke kuće „Prometej“ iz Novog Sada, kome sam dizajnirao više stotina knjiga, rekao da sam 2000. godine otišao “daleko”, rekao sam mu sledeće: “Rođen sam u Karpatskoj niziji, pa i sada živim tamo”.
Rekli ste da se grupi 1973. godine priključila Katalin Ladik. Kasnije ste postali bračni par. Koliko ste u stvaralačkom smislu upotpunjavali jedno drugo i da li je dolazilo do međusobnog umetničkog sputavanja?
Sombati: Postali smo bračni par pre nego što je ona pristupila grupi. Ali, sve se to desilo 1973. godine. Znao sam je od ranije, preko njenih pesama i pesničkih nastupa. Dolazila je u redakciju „Uj simpoziona“ gde smo se i upoznali. Matkoviću sam predložio da je pozovemo u grupu, jer je bila jedinstvena u svojim individualnim nastojanjima da pokaže koliko socijalističko žensko biće može da bude slobodno, samo ako ima dovoljno štofa i smelosti.
Gimnazijalci prate književni nastup Ante Vukova, 1975. godine
Već je oko 1970. godine izvodila pesničke predstave erotskog naboja, pa i performanse. U likovnu umetnost nije imala uvid, sve dok je nisam upoznao sa savremenim kretanjima. Pokazao sam joj, na primer, kako se izrađuje kolaž, šta je „mejl-art“, umetnost poštanskih pošiljaka, zatim vizuelna poezija i konceptualna umetnost. Istovremeno, ona mi je približila neke nove progresivne muzičke pojave na jugoslovenskoj i internacionalnoj sceni. Međusobno smo se inspirisali i pomagali, bez ikakve zavisti.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku
Branislava Žujović
U poslednjem od tri dela razgovora sa umetnikom Balintom Sombatijem, jednim od osnivača grupe „Bosch+Bosch“, na čiju se inicijativu grupa i razišla, saznajemo koji su umetnični uticaji stizali do Subotice krajem šezdesetih godina i zašto je jedan broj beogradskog časopisa „Student“, koji je on uredio, bio zabranjen.
Objasnio nam je zašto se gušio obavijen selotejp trakom i poliven „Rubinovim” vinjakom sećajući se tada svog najbližeg prijatelja Slavka Matkovića koga danas zamišlja kako „čeprka“ po svom mobilnom telefonu.
Koji su umetnički uticaji stizali do Subotice šezdesetih i sedamdesetih godina?
Sombati: U početku u znatnoj meri uticao je na nas evropski novi figuralizam francuskog porekla. Kreković, Matković, Tomanović, pa i ja, kultivisali smo to novo shvatanje projekcije ljudskog tela sve do 1970. Ali sam već 1969. otkrio vizuelnu poeziju mađarskih aktivista između dva rata, na čelu sa Lajošem Kašakom koga je Evropa slavila, ali je u Mađarskoj bio nepriznat i stavljen u pozadinu.
„U ime umetnosti!“ Matković i Sombati, Subotica, 1973. Foto: Laslo Kerekeš
Duh mađarskog aktivizma usadio sam u naše zajedničko razmišljanje i shvatanje umetnosti. To je postalo presudno za dalji razvitak. Osim mene, Kašak je najviše inspirisao Matkovića. U ono vreme, o njegovom uticaju na vojvođansku mađarsku literaturu između dva rata još nismo znali, ali se već, tu i tamo, govorilo da je jedna dadaistička matineja i u Subotici održana 1922. u bioskopu „Korzo“ koji je kasnije nazvan „Radnički“. Te događaje je kasnije do detalja prostudirala naša bivša sugrađanka Marija Cindori.
Sve u svemu, mađarski aktivizam je bitno uticao na naš senzibilitet i otvorio nas ka savremenim neoavangardnim kretanjima u svetu. Literature je bilo na pretek u jugoslovenskim časopisima, jer se dosta toga prevodilo, a izdanja u originalu takođe su bila dohvatljiva. Sve se moglo naručiti poštom, uglavnom iz izvora na engleskom jeziku. U tom smislu razlikovali smo se od ostalih socijalističkih zemalja, u kojima je sve što je poticalo sa Zapada bilo zabranjivano. Počeli smo da stvaramo svoje sopstvene kućne biblioteke. Svako prema svom interesovanju i mogućnostima.
Koliko je bilo moguće živeti od umetnosti koju su članovi grupe stvarali?
Sombati: Kada je grupa osnovana bili smo uglavnom srednjoškolci. Matković je već pohađao višu ekonomsku školu. Jedino je Salma bio u radnom odnosu kao cinkograf u „Birografici“. Tada je to bila štamparija Jugoslovenskih železnica. Nisam imao uvid u materijalno stanje ostalih, ali kako sam već ranije pomenuo, bili smo iz vrlo skromnih porodica. Kada vidite snimke posete Biljane Tomić i Jerka Denegrija domu Matkovićevih i kada vidite kako je dvorište izgledalo, odmah vam je jasno kakve su okolnosti bile. Dvorište je isto tako ili slično izgledalo i kod Salme, Vukova, pa i kod mene.
Moja je lična sreća što se posla nikada nisam plašio. Od petnaeste godine gledao sam gde mogu nešto da zaradim, da skinem teret sa leđa svog oca koji je bio tapetar u Fabrici nameštaja „Nova budućnost“.
Laslo Kerekeš i Jožef Ač, pokretač prvih umetničkih kolonija u Vojvodini. Galerija Tribine mladih, Novi Sad, 1972. Foto: Laslo Dorman
Posle završetka osnovne škole, istoga leta, javio sam se na posao u palićkoj „Peščari“ gde sam punih mesec i po dana utovarao sanduke sa kajsijama. Od tog novca obezbedio sam školovanje u gimnaziji, kupio svoje prvo konfekcijsko odelo i trkački bicikl „Favorit“. Kao srednjoškolac postao sam stalni subotički dopisnik omladinskog nedeljnika na mađarskom jeziku „Kepeš ifjušag“, a pisao sam i za druge listove. Od stečenih honorara sasvim sam se lepo snalazio krajem šezdesetih. Znatno više novca sam mogao ulagati u svoju umetnost kada sam postao grafički urednik „Uj simpoziona“. Na to zaduženje me je postavio Oto Tolnai.
Ne smem nikako prećutati da smo od Tribine mladih dobijali sredstva za materijalne troškove, da obezbedimo sebi papir za crtanje, a kasnije i filmski materijal. Nemojte da pomislite na neki ozbiljan novac. Bez obzira na sve, volja je postojala i na višim nivoima. Nisu razumeli ono što radimo, ali su nas pomagali koliko su mogli. To je bilo za svaku pohvalu.
Retrospektivna izložba u Kranju, u pozadini Franci Zagoričnik, organizator i veliki prijatelj grupe. Galerija v Prešernovi hiši, 1983.
Ako smo već kod ove teme moram izričito da naglasim da mi u grupi „Bosch+Bosch“ nikada nismo razmišljali o tome da stvaramo dela za prodaju, za tržište. To bi nam bilo ispod časti. U tom smislu nismo ni mislili da će naši radovi za nekoliko decenija postati deo kolekcija u značajnim muzejima. Bili smo iskreni i prema sebi i prema umetnosti. Iskrenost se uvek isplati.
Matković je preminuo rano, 1994. godine. Čitala sam da se poslednjih godina osećao neshvaćeno, da mu je rat teško pao, da se povukao. Šta je Vama, kao svom bliskom prijatelju, govorio tokom ovog perioda. Koliko je bio svestan kraja koji mu se bližio i kakav je odnos imao prema smrti?
Sombati: Jeseni 1993. vraćali smo se iz južnoslovačkog grada Nove Zamki sa multimedijalnog festivala, gde je Slavko izveo performans na temu rata na tlu bivše Jugoslavije. Kada smo stigli u Suboticu, odlučio sam da zajedno sa njim siđem sa voza mada sam mogao da nastavim za Novi Sad. Spustili smo se u bife-podrum u ulici Matije Korvina, gde smo popili po koje pivo, do mog sledećeg voza, da sumiramo doživljaje sa festivala. Samo tri dana posle toga, stiglo mi pismo u kojem mi je Slavko javio da je ispljunuo krv i da ide kod specijaliste. Poslali su ga na dalje ispitivanje u Sremsku Kamenicu. U tom mestu sam i ja stanovao. Šta više, poznavao sam načelnika odeljenja za plućne bolesti, jer mi je bio komšija. Otišao sam kod njega i objasnio mu ko je Matković, tada već njegov pacijent. Zamolio sam ga da mi javi rezultat, čim saznaju tačnu dijagnozu. Vadili su mu isečak iz pluća i ustanovili da se radi o bolesti kancerogene prirode. Boravio je tamo nekoliko nedelja, čak je dolazio kod mene na druženje. Posle toga su ga vratili u subotičku bolnicu, da tamo umre. Niko to nije rekao naglas, naravno, ali se znalo da nema pomoći. Umro je gušeći se. Da apsurd života bude veći, Laslo Kerekeš je osamdesetih naslikao njegov portret na kojem se vidi kako se Matković guši, kako mu vazduh izbija iz organa za disanje. Neobjašnjivo.
Ne smatram da uzrok njegove smrti direktno treba tražiti u ratnim i haotičnim okolnostima devedesetih, ali je sasvim sigurno da je taj tragičan doživljaj u mnogome uticao na slabljenje njegove vere u humani život u koji smo se “zakleli” u počecima. U duši i intelektu bio je pravi Jugosloven i raspad zemlje nije umeo da obradi u sebi. Odlučio se za samodestrukciju, smelo, kao pravi umetnik iz Istočne Evrope.
Koja je bila poruka Matkovićevog umotavanja u selotejp i ispijanja vinjaka?
Sombati: Umotavanje glave selotejpom je, u stvari, samo jedan skeč za fotografisanje, bez vinjaka i drugih rekvizita. Snimak je načinjen u dvorištu Milorada Grujića, kasnijeg rukovodioca Matice srpske, u Sremskoj Kamenici. Performans od toga razvio sam ja, posle Slavkove smrti, koristeći „Rubinov“ vinjak, njegovo omiljeno piće. Obavijem glavu tom trakom i onda se polijem žestokim pićem koje me grize, a ionako se već gušim. U drugoj ruci držim upaljenu sveću koja mi ispada. Doživljavam gušenje. Tipičan omaž tipičnog istočnoevropskog umetnika za svog najbližeg istočnoevropskog prijatelja, autodestrukcija kao tipična životna forma umetnika sa ovdašnjih terena. To smo mi. To smo mi koji obrađujemo tragičnost života i ne shvatamo život kao što to čine zapadnoevropski umetnici, igrajući neprestano neku večitu neusiljenu igru. Dva različita iskustva i stila shvatanja života, to jest ono na šta je nas naučio život. Na kraju krajeva: tautologija.
Možemo li reći da je performans obeležio rad grupe, ali i da je zauzimao jedno od centralnih mesta Vašeg umetničkog delovanja? Zašto performans? Postoje li njegove granice i da li ga je moguće definisati?
Sombati: Za vreme postojanja grupe performans je radila jedino Katalin Ladik. Počeo sam sa praksom performansa u drugoj polovini osamdesetih, a neposredno posle mene i Matković, mada je on radio znatno manje produkcija i nije prodro na svetsku međunarodnu scenu.
Ono što smo u grupi radili kao nešto “in lajv” bile su akcije u zatvorenom i otvorenom prostoru: u galerijama i na ulicama, trgovima, zatim u prirodi.
Prve zvanične performanse videli smo na Aprilskim susretima u beogradskom Studentskom kulturnom centru, u prvoj polovini sedamdesetih. Marina Abramović, Raša Todosijević od domaćih, Jozef Bojs, Tim Marioni, Hans Hake i drugi od inostranih umetnika. Svoj prvi performans izveo sam u subotičkom Likovnom susretu 1986. godine, razbijajući 32 televizijska ekrana na otvaranju svoje samostalne izložbe. To je već bio nagoveštaj predstojećeg rata. Hteo sam metaforički da uništim televiziju kao instituciju za širenje nacističke propagande.
Zašto je broj časopisa „Student“ koji ste grafički uredili bio zabranjen?
Sombati: Uveo sam 1971. dosta novina u vizuelno oblikovanje časopisa „Uj simpozion“. U jedan od brojeva, na primer, ulepio sam poštansku markicu od 0,05 dinara sa portretom maršala Tita. U svih 800 primeraka. Moje su inovacije zapazili i oni koji nisu znali mađarski jezik, pre svega intelektualci iz Beograda. Iste godine dobio sam poziv od Jovice Aćina i Milorada Vučelića, urednika lista „Student“, da im grafički uobličim specijalni broj o američkoj andergraund kulturi.
Nikada lepšu i zahvalniju temu nisam mogao da zamislim. Nisam se uzdržao. Na naslovnoj strani opalio sam američku zastavu u kontrapoziciji, da zvezdice budu na nama desnoj, a iz perspektive zastave na levoj strani. Ispod zastave stavio sam tekst: “Made in Yugoslavia”. Ali nije ovo izbilo osigurač javnog tužilaštva, nego tekst novosadskog umetnika Slavka Bogdanovića u kojem je otvoreno kritikovao pokrajinski partijski vrh, te jedno “pisamce” na zadnjoj strani u kojem je neka komuna iz Holandije pozvala Tita da je poseti.
Naravno, bio sam prisutan na prelomu lista u „Srboštampi“. Svi su dotaknuti znali da će broj biti zabranjen još pre distribucije. Svi prisutni urednici uzeli su desetine primeraka da ih sačuvaju za buduća vremena. I ja sam poneo tridesetak primeraka i odneo ih u Novi Sad. Na suđenje sam pozvan kao svedok. Aćin i Vučelić dobili su uslovne kazne, ali za objavljeni tekst Bogdanoviću je izrečena zatvorska kazna.
Okupljanja grupe prolazila su u razgovorima o umetnosti. O kojim temama i stvaraocima je bilo reči?
Sombati: Kada bih sada počeo da nabrajam sve za nas važne umetnike, ne bi bilo kraja. Današnjim generacijama potpuno je normalno da im je sve pristupno na internetu. Lako mogu da dođu do svih autorskih produkcija za koje se zainteresuju. U naša vremena, ne toliko daleko od završetka Drugog svetskog rata, bilo je dosta drugačije. Bila je prava senzacija kada je jugoslovenska televizija počela da prikazuje ciklus najboljih filmova Bergmana, Kurosave, Felinija i francuskog novog talasa sedamdesetih godina. Imao sam svega trinaest ili četrnaest godina kada sam u bioskopu „Jadran“ gledao Felinijev „Bokačo ‘70“ i „Osam i po“. Siže tih filmova, naravno, nisam potpuno razumeo, ali sam saznao da postoji nešto pored partizanskih i kaubojskih filmova.
Što se muzike tiče, u Subotici ništa avangardno nije postojalo. Kada sam prešao u Novi Sad, ubrzo sam otkrio Američku biblioteku odakle sam iznajmljivao gramofonske ploče modernih i avangardnih autora, na primer Arona Koplenda. Ta me je muzika odvela do elektronske muzike internacionalnog spektra. Danas slušam uglavnom klasičnu muziku i operu, a istovremeno uživam i u muzici improvizacije koju neguje današnji naraštaj. Poslednji koncert na kome sam bio je nastup “King Krimsona” u Budimpešti. Tri sata su svirali sa četiri bubnjara u sinhronu. Bio sam u šoku.
Neko mi je ovih dana skrenuo pažnju na nedavno preminulog južnokorejskog režisera Kim Ki-duka. Sada studiram njegovo delo.
Obeležavanje jubileja na dan kada je pre 50. godina grupa osnovana, ispred sveže naduvanog stencila na zidu bivše poslastičarnice „Triglav“, Subotica, 27. avgust 2019: Viktorija Salma, Olga Kovačev Ninkov, Maja Rakočević Cvijanov, Marinko Sudac, Balint Sombati, Mile Tasić, Ištvan Ril, Jolanka Šterbik, Mirko Grlica. Foto: Norbert Cvijanov
Kada je grupa oformljena, tehnički proizvodi kompanije „Boš“ bili su inspirativna inovacija. Matković nije doživeo da vidi današnje tehnologije. Kako Vi vidite odnos koji sadašnji osamnaestogodišnjak ima prema savremenim tehnologijama?
Sombati: Često zamišljam svoje najbolje bivše prijatelje, Slavka Matkovića i pisca Vojislava Despotova, kako čeprkaju po svojim mobilnim spravama, stavljajući slušalice na glavu da slušaju svoju omiljenu muziku. Nisu doživeli novu tehnologiju jer su otišli pre nego što je ona stigla.
Osamnaestogodišnjaku je sve prirodno što ga okružuje, on misli da je uvek bilo ovako. Deca koja imaju desetak godina starosti suvereno barataju mobilnim telefonima. Ne znamo gde to sve vodi, jer mladi ljudi gube sponu sa slojevima stvarnosti i beže u virtuelni svet. Osećaju da je život sve suroviji, da se globalni problemi nagomilavaju uprkos tehnološkim dostignućima. Nemaju drugo gde da pobegnu.
Da li bi Matković bio “jutjuber” da je sada mlad? Ili bi priču o „jutjuberima“ i takozvanim influenserima video kao komercijano foliranje?
Sombati: Matković je voleo pop-muziku i kulturu. Obožavao je “Stonse”, kasnije Madonu. Nije mu bilo ništa strano sa lepše strane života, iliti sa sunčane strane ulice. U klasičnu muziku nije uranjao, mada mu je klasična književnost bila bliska. On bi na ove nove pojave verovatno gledao kao na jedan dobar sladoled iz „Triglava“ koji se liže par minuta i onda nestaje. Uz obavezno pranje ruku.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi
Branislava Žujović
Olju Đorđević subotičkoj pozorišnoj publici i sceni uopšte nije posebno potrebno predstavljati. Kako ovaj intervju govori o “Glasinama”, odnosno Olji između subotičkih i kraljevačkih “Glasina”, iz arhive ćemo potegnuti njenu glasinama prilagođenu biografiju:
Neki kažu da je rođena 26. februara 1974. u Beogradu. Sama tvrdi da je završila Trinaestu beogradsku gimnaziju, tri godine, a zatim Džeferson performing arts haj skul u Portlandu, Oregon.
Postoje podaci da je diplomirala na Odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof.
Bore Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zli jezici pričaju okolo da je radila u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.
Prema zvaničnim podacima, od 2006. je direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorista u Subotici. Na premijerama je viđaju u društvu markantnog mlađeg muškarca preke naravi.
Govorka se u kuloarima da su joj značajnije režije: „Momci iz benda”, M.Krouli – Pozorište mladih, Novi Sad, „Ljubinko i Desanka”, A. Popović – NP Banja Luka, „Pravo na Rusa”, U. Šajtinac – SNP, „Bombardovali smo Nju Hejven”, Dž. Heler – Pozorište mladih, Novi Sad, „Otelo”, izvesni V. Šekspir – Portal teatar, Novi Sad, „Feliks i Doris”, B. Menhof – NP Niš, „Pacijent doktora Frojda”, M. Gavran – Argo teatar, Sombor, „Iza kulisa”, M. Frejn – NP „Toša Jovanović“ Zrenjanin, „Mračna komedija”, P. Šefer – NP Sombor, „Važno je zvati se Ernest”, Vajld – Narodno pozorište, Sombor, „Apartman”, N. Sajmon – Narodno pozorište, Subotica, „Mnogo vike ni oko čega”, V. Šekspir – Narodno pozorište, Subotica, „Ožalošćena porodica”, B. Nušić – Narodno pozorište, Subotica, „Terapija”, Durang/Đorđević – Deže Kostolanji, Subotica, „Buba u uhu”, Fejdo – Narodno pozorište, Sombor…
Predstavu „Glasine“ režirali ste 2009. godine u subotičkom pozorištu. To je najizvođenija predstava koja je trenitno na repertoaru i publika je zaista voli. Zašto je to tako?
Đorđević: Mislim da je ključ uspeha „Glasina“, pre svega, u fantastičnom piscu, Nilu Sajmonu. Sajmon je najizvođeniji američki komediograf. Preveden je na brojne svetske jezike. Mnogi njegovi komadi su ekranizovani. On piše tople priče sa velikim razumevanjem za svoje likove i njihovu prirodu. Zbog toga je publici lako da se poistoveti sa njima, čak i kad nemaju dodirnih tačaka sa njihovim životnim okolnostima, kao što je slučaj sa „Glasinama“. „Glasine“ su priča o neuspeloj proslavi desetogodišnjice braka zamenika gradonačelnika Njujorka, a to je jedna od omiljenih tema u komedijama situacije – žurka koja je krenula naopako. Ono što je, takođe, zanimljivo kod Sajmona je to da kod njega nema negativaca. Kod njega postoje živi, stvarni, ljudi sa svojim problemima i slabostima. Zbog toga je on jedan od mojih omiljenih pisaca, zbog te njegove topline i ljubavi prema čovečanstvu. Zato njegove komade uvek rado režiram. Na žalost, ne znam tačan broj izvođenja, ali odavno smo prešli pedeseto.
“Glasine” u Kraljevu
Početkom septembra u kraljevačkom pozorištu održana je premijera „Glasina“ u Vašoj režiji. Zašto su Vas pozvali?
Đorđević: Ovo je prvi put da sam ponovo režirala potpuno isti tekst. To mi se, donekle, desilo samo jednom pre ovoga, opet sa Sajmonovim komadom „Apartman“. Tada sam, međutim, birajući različite scene, mogla da uradim sasvim drugačiju predstavu od prve. Kod „Glasina“, koje u velikoj meri imaju strukturu vodvilja, to nije bilo moguće. Ovo mi je bilo prvo takvo iskustvo.
U kraljevačkom pozorištu nisam ranije radila. Uvek mi je to delovalo kao predaleko odredište. Međutim, nedavno je na mesto direktora u tamošnjem teatru došao moj dragi kolega Miodrag Dinulović. On zaista čuda čini svojim stepenom zalaganja i požrtvovanošću. Poželela sam da pomognem i na ovaj mali način doprinesem tom trudu.
Zašto su me zvali, to je već pitanje za njih. U predstavi igraju divni, predani, glumci kraljevačkog ansambla, upotpunjeni mladim snagama. Zanimljivost vezana za podelu predstave je ta da su troje mladih glumaca, koji su se našli u podeli, dolazili na audicije subotičkog pozorišta.
Uvek na tim audicijama kažem svima koji dođu da je važno što su došli, jer se svima otvaraju vrata za nove šanse, iako tom prilikom samo jedan dobija ulogu. Uroš Milojević, Miloš Lazić i Aleksandra Belošević nisu dobili uloge u subotičkim predstavama, ali su bili toliko dobri da sam ih zapamtila i pozvala da sa mnom rade ove, nove „Glasine“. Kad sam već pomenula njih troje, moram da dodam da u predstavi igraju i Biljana Talić, Gorica Dinulović, Svetlana Milenković, Kristina Jevtović, Zoran Cerovina, Predrag Pavlović, Dušan Živanić i Valentina Veličanin.
Kakve izazove donosi režija već režirane predstave? Da li prethodno iskustvo pomaže ili može da sputava?
Đorđević: To verovatno zavisi od osobe do osobe. Znam da neke kolege kažu da u ponovljenoj režiji ispravljaju greške iz prethodne. Mene je prethodno iskustvo više sputavalo, nego što mi je bilo od pomoći. Izostao je taj trenutak otkrivanja rešenja koji svi volimo u procesu rada na predstavi. U isto vreme sam stalno sebi bila kontrolor, sve u strahu da se ne ponavljam, iako mi je, od početka, bilo jasno da se nikako te dve predstave ne mogu u potpunosti razlikovati. Međutim, značajna satisfakcija mi je bila u tome što su glumci uživali u tom procesu, isto kao i ekipa moje subotičke predstave. Takođe, publika je na isti način reagovala, tako da je to zaista bilo jedno predivno iskustvo. Nadam se da će i kraljevačka predstava doživeti dugovečnost subotičke.
U Kraljevu ste radili prevod drame i izbor muzike…
Đorđević: I u Subotici je izbor muzike bio moj. Često se to dešavalo, posebno u mojim prvim predstavama. Na žalost, ponekad je izbor muzike neminovnost, zato što nekad budžet predstave ne dozvoljava angažovanje velikog broja saradnika. Muzika je, neosporno, jedan od glavnih elemenata predstave ili filma. Ona daje osnovnu notu. Ukoliko nije tačno izabrana ili komponovana, može označiti pogrešnu atmosferu scene ili čitavog komada. Dešava mi se da inspiracija za nešto što radim krene upravo od muzike. Neki put je to muzika koju biram, a najčešće radim sa divnom Irenom Popović, jednom od najboljih kompozitorki u zemlji.
U kom smislu i koliko ste se promenili za ovih jedanaest godina?
Đorđević: Pre svega, postala sam majka. To je najveća promena u odnosu na period prvih „Glasina“. Godine 2009. još sam bila nova i u Subotici, i na mestu direktora Drame na srpskom jeziku. Od tada sam režirala mnogo predstava. Mnoge od njih su bile komedije. Bilo je i različitih priznanja. Sve u svemu, sada imam znatno više iskustva, u svakom pogledu. U Narodnom pozorištu sam već četrnaest godina, stvari sigurno gledam drugačijim očima nego ranije.
U odnosu na 2009. godinu, mobilna i internetska tehnologija vrtoglavo su napredovale. Glasine se šire brže nego ikad. Da li se ovo primeti u „Glasinama“ kraljevackog pozorišta?
Đorđević: „Glasine“ su pisane 1988.godine. Na neki način, dešavanja u komadu su tako koncipirana da ne dozvoljavaju upotrebu mobilnih telefona ili bilo koje slične tehnologije, pošto bi to narušilo tok same priče. Dok subotička predstava nije bila vremenski određena, odlučila sam da kraljevačku smestim upravo u godinu u kojoj je napisana, tako da smo se vratili u 1988, u neko srećnije i opuštenije vreme.
Foto: Jovan Njegović Drndak (portret sagovornice) i Života Jevtić (snimak predstave).
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotiške.rs
Povod za razgovor sa muzejskim savetnikom Viktorijom Šimon Vuletić bio je njena izložba „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“ koja je nedavno zatvorena u Gradskom muzeju.
Saznali smo kako izgleda organizovanje jedne ovakve izložbe, kako Subotičani reaguju na poziv da ustupe svoje predmete u svrhu izložbe.
Nedavno je zatvorena Vaša izložba u Gradskom muzeju „LP – istorija gramofona i zlatno doba ploča“. Kako bi glasila kratka istorija gramofona?
Šimon Vuletić: Istorija gramofona u stvari uopšte nije kratka. Na izložbi sam pokušala da predstavim sažetu priču koja počinje sa raznim muzičkim kutijama, od kojih jedan izuzetno lep primerak, takozvani polifon, poseduje i Gradski muzej. Priča zatim prati nastanak Edisonovog fonografa koji je koristio voštane valjke umesto kasnije nastalih ploča od šelaka, bakelita i vinila. Budući da se u zbirci muzeja nalazi i jedan Edisonov fonograf, kao i nekoliko kasnijih modela gramofona, izložba je dobila svoje obrise koje sam nakon toga mogla da upotpunjavam pozajmicama od građana Subotice, a veliku pomoć sam dobila i od kolega iz Muzeja nauke i tehnike s kojima imam dugogodišnju saradnju. Međutim, gramofon kakvog ga u svim svojim “alotropskim” oblicima danas poznajemo izumeo je krajem 19. veka Emil Berliner, nemački emigrant u SAD.
Šta je „zlatno doba ploča“?
Šimon Vuletić: Gramofonske ploče su imale svoj dugi razvojni put, međutim, njihovo zlatno doba predstavlja period od pedesetih godina, kada počinje masovna proizvodnja stereo ploča od vinila u svim formatima i sa tri brzine okretaja ugrađenih u većinu gramofona. Najveću popularnost ploče stiču tokom stasavanja takozvane “bejbi bum” generacije za koju muzika i slušanje ploča dobija statusni simbol.
Gde se rodila ideja da priredite ovu izložbu?
Šimon Vuletić: Za muzejsku izložbu je prvo i najvažnije da imate dobru ideju. Tada možete da konkurišete kod Ministarstva kulture koje u principu prepoznaje autentične projekte i podržava ga finansijski, što je ključna stvar, s obzirom na sredstva koja stoje na raspolaganju malim zavičajnim muzejima poput našeg. Budući da sam se kao kustos, a sada već i muzejski savetnik, opredelila da se bavim kulturnom antropologijom, moju preokupaciju predstavljaju zajednički imenitelji Subotice, sadržaji koji korespondiraju sa svim građanima bez obzira na identitetske razlike.
Zatim, da bi se napravila dobra muzejska izložba morate da radite na katalogu i na vizuelnom identitetu izložbe koja često znači da sredstva ulažete i u krečenje prostorije i presvlačenje postamenata, kao i nabavku ostalih potrepština koje se po prirodi stvari habaju. Za savremenu muzeologiju je osim pomenutih elemenata od ključne važnosti i kontakt sa publikom, koji se ostvaruje i dodatnim programima povezanim sa tematskom izložbom. Nažalost pandemija me je sprečila da organizujem mnoge predviđene prateće programe, od koncerata, projekcija filmova, promocija knjiga, do gostovanja vrsnih muzičkih kritičara.
U kojoj meri su se Subotičani odazvali na poziv da ustupe svoje gramofone i ploče za izložbu? Odakle su sve stigli eksponati?
Šimon Vuletić: Bilo ih je na sreću sasvim dovoljno koji su svojim zbirkama ploča i gramofona proširili paletu eksponata, ali meni je naslađe što su mnogi odreagovali tek nakon otvaranja izložbe primedbom “imam i ja kod kuće stari gramofon”. Ideja mi je bila i da tokom leta napravimo prodaju ploča u dvorištu muzeja, međutim, preporuke su bile da se po institucijama ne održavaju veća okupljanja.
Opišite nam ljude koji danas imaju ispravne gramofone i koriste ih?
Šimon Vuletić: Danas se kaže da samo “hipsteri” slušaju ploče, iako je evidentno da slušanje ploča poslednjih godina ponovo dobija na popularnosti. Mnogi posetioci su mi rekli da je najveći problem u nabavci igli za gramofon, jer moraju da se naruče iz inostranstva.
Nedavno je održan festival horor filma „Hrizantema“ koji ste Vi pre osam godina osmislili i osnovali. Zašto baš horor i zašto baš u Subotici?
Šimon Vuletić: U svim pričama o festivalu Hrizantema važno je da naglasim da je inicijalna kapisla za stvaranje subotičkog festivala kratkog metra bio zavidan međunarodni uspeh filma “Priča o stanovnicima zida” našeg sugrađanina Andreja Boke i da smo se, zahvaljujući upoznavanju sa brojnim festivalima na kojima je Bokin film dobijao nagrade, okupili oko ideje da stvorimo subotički festivalski brend, prvenstveno za mlade autore kojima je taj žanr blizak.
Horor i fantazija su se prirodno nametnuli zbog sve popularnije Noći veštica među subotičkom omladinom i uopšte, zbog neke subverzivnosti i nekonvencionalnosti sadržane u “onostranim” pričama.
Ne zaboravite da većina bajki ima te elemente strave i jeze, a da je želja za maskiranjem i promenom identiteta, bar na jedan dan, duboko utkana u sve tradicije. Kao šlag na torti, koncept festivala dodatno je učinila ekskluzivnim činjenica da je Bela Lugoši, najpoznatiji holivudski Drakula, svoju karijeru glumca započeo upravo u subotičkom pozorištu. Moja ideja je bila da festival nazovemo „Hrizantema“ zbog “grobljanskog cveća” koje ulepšava grad i groblja u dane oko Svih svetih, a taj naziv je istovremeno priči o hororu dao jednu pitomu, žensku, pomalo veštičju notu. Posebno što je organizacioni tim „Hrizanteme“ od početka okupio vešte i kreativne Subotičanke, prvenstveno u delu programa koji smo nazvali “Noćni panađur” na kojem su izlagane rukotvorine, pretežno od sveća i nakita, do odeće, koje svojom estetikom korespondiraju sa žanrom festivala.
Festival je tada bio podržan…
Šimon Vuletić: Kada smo navedene ideje spakovali u program od četiri dana 2013.godine, Ministarstvo kulture nas je podržalo minimalnim sredstvima, što je predstavljalo veliki uspeh, budući da ni na državnom nivou žanrovski festivali još nisu bili prepoznati kao značajni. Od početka je program festivala obuhvatao žanrovski profilisane prateće programe u vidu izložbi fotografija, slika, skulptura, književnih večeri i koncerata. Pokazalo se da je “formula” koju smo zamešali privukla veliki broj kreativaca iz grada, ali i goste iz Beograda i regiona. Mislim da sam već tada bila svesna da će i samo pominjanje horora u javnom prostoru izazvati gnušanje mnogih lokalnih čistunaca u čijim dvorištima ne cvetaju hrizanteme, te sam kao zaštitu od uskogrudosti i predrasuda smislila da prvi dan festivala uvek bude gostovanje jednog od naših velikana filma koji se oprobao i u žanru horora.
Ne treba posebno da objašnjavam zašto je izbor pao na Slobodana Šijana, Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Prisustvo istinskih autoriteta daje ljudima krila i oslobađa ih od straha. Elem, festivalčić „Hrizantema“ je s jedne strane od pojedinih članova Upravnog odbora „Art bioskopa“ smatran programom koji treba ukinuti, dok je sa druge strane osokolio Miroslava Mogorovića, programskog direktora Palićkog filmskog festivala da osmisli “Dead Lake” festival horor filma u Abaziji na Paliću, koji je, razumljivo, izdašno finasiran od prvog trenutka, iako je nastao dve godine nakon Hrizanteme.
Svedočimo padu festivalskog kvaliteta. Stranke su duboko zašle u kulturu, pa i u organizaciju festivala. Čuli smo brojne primedbe kada su u pitanju Međunarodni festival pozorišta za decu, a sada, evo, svedočimo nečemu što ipak nije trebalo da se dogodi na festivalu “Hrizantema”…
Šimon Vuletić: Mislim sve najgore o uplivu koji pominjete. Ljudi koji donose odluke o “kursu” koji ustanove kulture treba da slede niti poznaju, niti vole ovaj grad. Usvojili su mantru da sve ustanove treba da vode “menadžeri”, a to najćešće podrzumeva nekoga ko će bez adekvatnog obrazovanja i bez ikakvog iskustva u delatnostima kulture u njihovo ime da kontroliše budžet. Tako funkcioniše cenzura danas. Toga je uvek bilo, ali dugo nije bilo čistke u staljinističkom maniru kao 2017. godine, kada su promenjeni ne samo direktori, nego su stručni, kompetentni i obrazovani ljudi dobili otkaze u Fondaciji „Danilo Kiš“ i u Dečjem pozorištu. Taj tip menadžera umetnike smatra plaćenicima u službi njihove ideologije, a ta ideologija se danas zove novac.
Moram da priznam da otkako su mi dečaci odrasli ne pratim dešavanja na festivalu dečijih pozorišta, sem što vidim da nema u centru grada onih veselih, neobaveznih igrarija gostujućih glumaca. Međutim, primetila sam da je filmski festival na Paliću “desubotičanizovan” u skoro svim intelektualnim segmentima. Kako sam jednom već napisala, Subotičani su postali statisti na sopstvenim festivalima.
Da li se festival “Hrizantema”, koji je nedavno održan, razlikuje od izvorne ideje?
Šimon Vuletić: Trenutno smo po broju Hrizantema “nerešeni”. Četiri prva festivala sam ja organizovala sa timom koji bio vrlo fluidan, a poslednje četiri godine se novi mendžement batrga da festival kako-tako liči na sebe. Moj odlazak iz „Art bioskopa“ poklopio se sa dobijanjem do tada najvećih, iako i dalje vrlo skromnih sredstava od Ministarstva kulture, a na osnovu programa koji smo do tančina sastavili. Tu epigoni stupaju na scenu i pokušavaju da u nedostatku podrške od mladih umetnika iz grada “implementiraju” ljude i sadržaje koji sa celom idejom festivala nemaju blage veze. Ne sumnjam da bi sadašnji umetnički direktor festivala, gospodin Stojisavljević, napravio lep i uspešan festival u Somboru, ali to ne može da postigne preotimanjem tuđih ideja i mešanjem baba i žaba.
Najstrašnije mi je što, za razliku od originalne „Hrizanteme“, kada su se svake godine pojavljivala nova lica, sada već godinama gledamo kako se cela priča pretvara u privatnu prćiju nekoliko “izabranika”. Posebno mi je žao kada zbog lične promocije zloupotrebljavaju naše vremešne umetnike, s pravom željne pažnje. I da se poslužim jezikom modernih medija: ni posle četiri godine upornog simulakruma stranica novog festivala „Hrizantema“, koji je u međuvremenu ingeniozno preimenovan u festival fantazije i horora umesto horora i fantazije, nije na “Fejsbuku” dobila ni trećinu broja “sviđanja” koju naša ima.
Šta mislite o ličnom protestu Aleksandre Rajčić u vezi stanja u kom se festival nalazi?
Šimon Vuletić: Aleksandrin gest je tako ne-subotički i divim joj se zbog toga. Kada je snimak osvanuo na “Jutjub” kanalu dobila sam poruke u inboks najčešće uz epitet “carica”. Broj pregleda ovog kratkog klipa dokazuje da još nismo svi postali mrmoti. I nije problem u dozvoli da se film prikaže, dobili bi je svakako, nego što im ni na pamet nije padalo da na festival pozovu i autora filma, Stevana Filipovića, verovatno znajući da bi jedna iskusan reditelj brzo provalio lažnu priču. To je samo dokaz više da ih u celoj farsi umetnici najmanje zanimaju, iako na festival i dan danas sa svih strana sveta stižu najbolji kratkometražni filmovi horora i fantazije. Jedino publiku nemaju.
Viktorija Šimon Vuletić rođena je u Beogradu 1959. godine gde je kasnije studirala psihologiju, etnologiju i antropologiju. Subotičanka je od svoje šeste godine. Viktorija je tokom godina rada postala značajno ime subotičke kulturne scene. Bila je direktorica Art bioskopa “Lifka”, pokrenula je festival horora i fantazije “Hrizantema”, jedan je od osnivača umetničke radionice “Medijala”. U Gradskom muzeju radi kao etnolog – viši kustos, gde je priredila više izloži i publikacija. Od nedavno je zahvaljujući radu “Muzej i film – perspective razvoja relacije muzeja i filma u Gradskom muzeju Subotica” stekla zvanje muzejskoj savetnika.
Intervju je prvobitno objavljen na portalu Subotičke.rs
Pomeramo granice percepcije prostora, rušimo zidove, te otvaramo prozore u jedno novo i posve drugačije sutra. Više od devedeset odsto zatvorske populacije u Hrvatskoj podržava projektnu inicijativnu slikarske revitalizacije prostora i smatra da je ona preko potrebna u svim zatvorsko-kaznioničkim prostorima
Pominjanje zatvora ili bolnica povezuje se sa sivilom ili belinom ispunjenim strepnjom, samoćom i tugom. Dok nas mediji svakodnevno zasipaju temama o neizvesnoj jeseni i zimi pred nama, umetnost je još jednom pokazala da se pojavljuje i tamo gde je niko ne očekuje.
Zato smo razgovarali sa Melindom Šefčić, slikarkom iz Subotice koja je osnovne, master i doktorske studije završila na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu i koja oslikavanjem unosi boje u zatvorske i bolničke prostorije širom Hrvatske.
Melinda nam je ispričala odakle je pokrenuta inicijativa za ulepšavanje zatvora u Hrvatskoj, kako izgleda kada umetnik služi zajednici i šta bi uradila kada bi je rodni grad pozvao da ulepša boravak pacijentima u subotičkoj bolnici.
Radite na oslikavanju unutrašnjih prostorija u bolnicama i zatvorima u Hrvatskoj. Koliko dugo se bavite oplemenjivanjem atmosfere u ovim ustanovama?
Šefčić: Svoj prvi rad u javnom prostoru izvela sam, sada već davne, 2011. godine, u sklopu Sedmog velesajma kulture. Do 2016. godine izvela sam nekoliko intervencija u javnom prostoru, ponajviše u Italiji.
Zapravo, s početkom doktorskih studija 2016. godine započela sam intenzivno s izvođenjem likovnih intervencija u javnom prostoru, s naglaskom na bolničke prostore. Tek 2018. počela sam da izvodim likovne intervencije u zatvorskim prostorima.
Svoje intervencije izvodila sam u sklopu vlastitih autorskih projekata koje godinama izvodim u saradnji sa Hrvatskim društvom likovnih umetnika (HDLU), čija sam članica od 2011. godine, te član Upravnog odbora od 2014. godine.
Odakle je potekla ideja?
Šefčić: Ideja je sazrevala u meni dugi niz godina, još pre početka doktorskih studija, a onda se u jednom trenu, sledom različitih okolnosti, sve poklopilo. Pružila mi se prilika da u sklopu projekta Evropske unije “CreArt” za 2016/2017. godinu, koji je realizovao HDLU, ostvarim projekat po želji. Tada su se otvorila vrata sa projektima intervencija u javnom prostoru bolnice. Upravo tako, 2017. godine realizovan je prvi projekat „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost kao terapija“ u sklopu čega je izvedeno šest likovnih intervencija u prostoru Kliničkog bolničkog centra Zagreb, na lokaciji bolnice “Rebro”.
Upravo je realizacija ovog projekta bila „okidač“ i nit vodilja za razvoj mog daljeg profesionalnog usmerenja kao umetnice ali i autorke i voditeljke nadolazećih projekata.
Nakon toga, usledilo je pisanje i prijavljivanje na brojne natečaje kako bi se obezbedila sredstva za nastavak rada na projektima. Moram priznati, to nije bilo nimalo lako. Tek 2018. na 2019. godinu realizovan je projekat pod nazivom „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost u svrhu zdravlja“ koji je uključio rad osmoro umetnika i troje studenata Akademije likovnih umetnosti u Zagrebu.
Projekt su finansirali Zaklada “Adris”, Hrvatska elektroprivreda i gradska skupština Zagreba. Godine 2019. na 2020. odobreno mi je izvođenje samostalnog projekta „Estetizacija bolničkog prostora: Umetnost u svrhu zdravlja“ koji finansira Ministarstvo kulture Republike Hrvatske, a u sklopu čega izvodim deset likovnih intervencija u bolničkom prostoru u Zagrebu.
Potaknuta iskustvom rada na projektima bolnice, pukom znatiželjom i težnjom za pokretanjem nečega nesvakidašnjeg i posve neuobičajenog čak i u Evropi, u saradnji sa HDLU-om i Ministarstvom pravosuđa 2017. na 2018. godinu realizovan je prvi ikadaprojekat oslikavanja zatvorsko-kaznioničkog prostora u Hrvatskoj. Projekt pod nazivom „Uzorna kaznionica“ prvi je u nizu ostvarenih projekata u zatvorskom prostoru, a realizovan je u Kaznionici u Požegi, u sklopu čega je oslikan ceo drugi kat zatvorenog odeljenja ženske kaznionice. Potom, u 2019. godini, usledila je realizacija EU projekta “CreArt 2.0” koji realizuje HDLU, pod nazivom „Revitalizacija zatvorskog prostora umetnošću“ koji je uključio rad četiri umetnika i oslikavanje Zatvora u Zagrebu, poznatijeg kao Remetinec.
Godine 2019. na 2020. odobrena je realizacija trećeg projekta nazvanog „Horizont slobode“, koji finansira Ministarstvo pravosuđa. Projekat je uključio rad šestoro umetnika koji su oslikali Zatvorsku bolnicu u Zagrebu i Kaznionice u Glini. Ovaj projekat je još u procesu izvođenja. Preostalo nam je još izvođenje istraživačkog rada i projektnog kataloga.
Koliko zatvora i koliko bolnica ste ulepšali?
Šefčić: Puno. U svakom projektu koji ostvarujem u saradnji sa HDLU i sama sudelujem kao umetnica. Prvenstveno me potiče unutrašnja potreba da oslikavam specifične prostore, no takav rad pre svega uključuje aktivnost koncipiranja i pisanja projektnog predloga, a potom i vođenje samog projekta. Oslikavala sam prostor u Kaznionici u Požegi, a nedavno i prostor u kaznionici u Glini, dok sam, kada su bolnice u pitanju, oslikavala ponajviše Klinički bolinički centar Zagreb, te Kliniku za dečje bolesti Zagreb.
Koje prostorije unutar objekata su u pitanju?
Šefčić: Prostori su šaroliki, i brojni, od odeljenja pedijatrije i pulmologije, do čekaonice na očnoj klinici, zatim brojni hodnici, čekaonice, mesta gdje je velika fluktuacija ljudi koji potom mogu konzumirati nastale radove.
Preferiram sve prostore, po novome to su vanjski prostori, ali su i oni zanimljivi, jer su to obično dosta frekventne lokacije, te se pruža prilika da se sa radom susretne veći broj ljudi, što je suprotno od onoga kada se oslikava čekaonica nekog odeljenja ili klinike. Do sada sam izvela preko trideset likovnih intervencija u bolničkom prostoru u Zagrebu.
Koliko umetnika je uključeno u takve projekte?
Šefčić: Svaki projekat obuhvati šestoro umetnika. Umetnike odabiram ja, u saradnji sa koleginicom na projektu i HDLU-om. Biram umetnike čiji rad odgovara projektnoj zamisli i prostoru rada, one koji su prilagodljivi i one koji su željni iskusiti nešto novo.
Nije ni to lak posao, jer nema puno umetnika koji se bave takvim radom. Ipak se tu radi o pozitivnoj distrakciji umetnošću, nadasve ilustraciji javnog prostora, estetizaciji, a tako i revitalizaciji. To je posve humani prostup radu, društveno angažovan, gde se rukopis i stil moraju prilagoditi ljudima, strukturi ljudi i prostornim datostima i potrebama.
Do sada su u projektnoj realizaciji sudelovali brojni umetnici sa hrvetske scene: Slaven Lunar Kosanović, Goran Rakić (Chez), Miron Milić, Stipan Tadić, Tomislav Buntak, Damir Sobota, Ivo Kosanović, Mario Romoda, Ivan Oštarčević, Dominik Vuković, Ivan Stanišić, Sanja Stojković (Tifani Rubi), Ana Sobota, Monika Meglić, Vida Meić, Tea Jurišić, Agata Lučić, Jasmina Krajačić, Ivanom Pipal, Vandom Čižmek, Martom Tutom, Olenom Sokolovski i Ida Jakovljević, Mia Maraković i Marnina Miholić, te moja malenkost Melinda Šefčić.
Složenost projekata?
Šefčić: Kada je u pitanju kompleksnost projekata, ona je postojana. Ne samo administrativno gledano, već i organizaciono. U svom užem timu imam predivne ljudi, pre svih HDLU kao krovnu instituciju, a potom i moju profesionalnu koleginicu, neizostavnu desnu ruku, Vidu Meić.
Projekti koje koncipiram uvek su kompleksni i zahtevaju punu prisutnost i predanost. Tim ljudi koji radi na projektu je veliki, obzirom da projekti pored intervencija neizostavno uključuju izvođenje edukacije umetnika, izvođenje istraživačke komponente projekta, pomno svakodnevno fotografisanje procesa rada i izvođenje projektnog kataloga, te završnog skupa. Sama realizacija projekata traje gotovo godinu dana.
Kada je u pitanju istraživački rad, saradnju ostvarujem sa vrhunskim institucijama i istraživačima podjednako. Do sada sam sarađivala sa vrhunskim istraživačicama, poput dr sc. Nevene Škrbić Alempijević, dr sc. Sanje Potkonjak s Odseka za etnologiju i kulturnu antropologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, dr sc. Valentine Gulin Zrnić i dr sc. Sanje Đurin s Instituta za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu, te dr sc. Anite Jandrić Nišević s Odseka za kriminologiju Edukaciono-rehabilitacionog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, mag. soc. Mirana Jurića, saradnika iz HDLU.
Isti su neretko u istraživački rad uključivali i rad sutudenata s fakulteta, pa je upravo tako, jedna studentkinja s Edukaciono-rehabilitacionog fakulteta diplomirala na temu pozitivnog uticaja umetnosti na zatvorsku zajednicu.
Kako ste se osećali kada ste započinjali i kada ste završavali prvo oslikavanje tih javnih prostora
Šefčić: Prvo oslikavanje bolničkog prostora desilo se u sklopu projekta „Estetizacija i rehumanizacija bolničkoga prostora: Umetnost kao terapija“ 2017. godine, u predvorju Poliklinike pri Klinici za pedijatriju u dnevnoj bolnici bolnice “Rebro”. Iskustvo je bilo toliko dojmljivo da se i danas bavim oslikavanjem bolničkog prostora.
Kada je u pitanju rad u tako specifičnom prostoru, teško je odvojiti se od emocija, pogotovo ako se susrećeš s ljudima, pacijentima, zaposlenicima i posetiocima. Reakcije su većinom toliko pozitivne da daju osećaj ispunjenosti i potvrdu da je to što radiš dobro i preko potrebno ljudima.
Ovaj je posao odvojen od primarnih unutrašnjih potreba koje najčešće umetnik ima kada stvara. Tu se ipak radi o umetničkom stvaralaštvu usmerenom na zajednicu i ljude. Zadatak umetnika je da maksimalno doprinese zadovoljstvu i pozitivnom osećaju ljudi koji će taj rad konzumirati direktno u prostoru, u ovom slučaju bolničkom.
Šta se u Vama promenilo tokom godina rada na oslikavanju ustanova?
Šefčić: Puno toga. Pre svega, ne stvaram toliko više za sebe. Ovo je rad koji me u potpunosti ispunjava kao umetnicu, ali nisam više uredsređena na rad u ateljeu i izložbama. One i ovako dolaze. Srećom da se pokreće svest o potrebi uvrštenja i ove sfere rada u izložbeni prostor i program. Iako se sam rad ne može fizički izložiti u prostoru neke galerije, našli smo model kako to učiniti, te se najčešće slike izlažu kao “print” ili uz pomoć projekcije.
Moja težnja trenutno je usmerena na projekte, na doprinos društvu i zajednici. Svaki rad, svaka intervencija, promeni nešto u nama, makar doprinese novom iskustvu, ali je ono neprocenjivo za dalji rad. Pri realizaciji svakog projekta naučim nešto novo o sebi, o ljudima, o potrebama i usmerenjima, koje potom implementiram u daljji rad.
Jeste li imali prilike da vidite reakcije zatvorenika kada prvi put vide oslikan prostor?
Šefčić: Da, imala sam priliku da vidim te reakccije. Svakom realizacijom projekta, susrećem se sa njihovim reakcijama, ili osobno, ili putem istraživačkog rada, ispunjavanjem anketa koje se upravo odnose na propitivanje njihovog mišljenja i viđenja projektih rezultata i potreba.
Reakcije su u većem postotku pozitivne. Zamislite samo, mi smo praktično jedini u EU koji provode projekte oslikavanja zatvorskog prostora, te smo u neposrednom ili posrednom kontaktu s njima. To je veliki preokret i u zatvorskom sistemu, ali i poimanju zatvora podjednako. Pomeramo granice percepcije prostora, rušimo zidove, te otvaramo prozore u jedno novo i posve drugačije sutra. Velika je stvar raditi u i na ovakvim projektima, upravo me njihova pozitivna reakcija potiče i pokreće na dalji rad i stvaranje novoga. No, neizostavni su i zatvorski sistem i Ministarstvo pravosuđa, koji su prepoznali pozitivnu inicijativu projekata, te ga podržavaju i podupiru u realizaciji. Neopisivi su to uspesi za sve nas.
Kako oni vide ovu promenu?
Šefčić: Izuzetno pozitivno. Više od devedeset odsto zatvorske populacije, tamo gde su realizovani ovi projekti, podržava projektnu inicijativnu, te smatra da je ona preko potrebna u svim zatvorsko-kaznioničkim prostorima. To je veliki uspeh i pokazatelj onoga što oni misle. Reakcije su podjednake kod žena i muškaraca. Mi se, kao kolektiv, trudimo da striktno vodimo računa o motivima radova, tehnici i koloritu. Sve je maksimalno prilagođeno prostoru. Ipak se radi o jednoj estetizaciji, a tako i revitalizaciji prostora. Tematika radova je striktno ograničena.
Vidite li kovid ambulante kao nove ustanove poželjne za unošenje boja?
Šefčić: Za sada ih ne vidim kao takve. To su izuzetno rizični prostori za rad. Upravo je cela situacija sa kovidom doprinela promeni koncepta dva projekta koja trenutno vodim i sprovodim, te sam zbog cele negativne situacije morala sve intervencije u unutrašnjem prostoru da izmestim u vanjski, bez kontakta sa ljudima.
Ne znam šta nas čeka u bliskoj budućnosti u pogledu mogućnosti rada u unutrašnjem prostoru, prvenstveno bolničkom. Ne bih se usudila kao voditeljica insistirati, ali ni biti odgovorna, za svoje umetnike ili studente. Dok se situacija ne normalizuje, s intervencijama idemo isključivo napolje i na sigurna mesta. Skoro svakodnevno komuniciram sa glavnom sestrom KBC-a u Zagrebu, slušam i postupam po njihovim uputstvima, čak i kada sam ja u pitanju sa svojim vlastitim radom.
Kada bi Vas iz Subotice pozvali da oslikate jednu prostoriju, po svom izboru, da li biste se odazvali i koja bi prostorija bila Vaš izbor?
Šefčić: Naravo da bih se odazvala. To bi mi pre svega bila čast. Ne samo zato što se radi o Subotici, za koju sam toliko emotivno vezana, već i zato što bi mi bila čast da pokrenem i napravim nešto dobro u zajednici kojoj još uvek na neki način pripadam. Pre svega, mislim da prvenstveno treba da postoji svest o potrebi, saznanje o pozitivnom učinku umetnosti u bolničkom prostoru, s pozitivnim ishodom, kako na pacijente tako i na celu bolničku zajednicu. Kada bih mogla da odaberem prostor, bila bi to pulmologija ili pedijatrija.
Kakav je plan što se tiče Vaših novih izložbi?
Šefčić: Kada su u pitanju samostalne izložbe, trenutno nemam u vidu ni jednu. Učestvovaću na 35. salonu mladih, u organizaciji i realizaciji HDLU-a. To je najveća izložba za umetnike do 35. godina, a održava se svake dve godine i predstavlja presek mlade umetničke scene u Hrvatskoj.
Kada su u pitanju projekti, u završnoj fazi su dva. Jedan se tiče zatvorskih prostora. To je rojekat pod nazivom „Horizont slobode“. Drugi se odnosi na oslikavanje bolničkih prostora. Veliko mi je zadovoljstvo da istaknem da nam je u saradnji sa HDLU-om odobren “Erasmus + KA2” projekat pod nazivom „Arts of Freedom“, koji finansira Agencija za mobilnost i programe Evropske unije (AMPEU). U sklopu projekta biće štampane dve knjige o radu i svrsi umetničkog rada u zatvorskom prostoru. Jedna je namenjena za edukaciju umjetnika, a druga za edukaciju zaposlenika. Projekat se sprovodi u partnerstvu sa vrhunskim evropskim stručnjacima i institucijama poput: “European Prison Education Association” iz Norveške, “Uniwersytet Jagiellonski” iz Poljske, “Eszterhazy Karoly Egyetem” iz Mađarske te “Changes&Chances” iz Nizozemske, dok su nam pridruženi partneri španski “Department of Justice of the Generalitat de Catalunya i Ministarstvo pravosuđa Hrvatske. Projektna realizacija traje dve godine. Veselim se početku i nadolazećem sledu realizacije projektnih zamisli i aktivnosti podjednako.
Intervju je prvobitno objavljen na portali Subotičke.rs
