Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od ljudi koji su za novac činili sve. Ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda

Branislava Žujović

Najnoviji roman Slobodana Vladušića “Omama” ovih dana ne izbija sa književnih top-lista i iz štamparskih mašina. U toku je štampanje drugog izdanja “Omame”, samo mesec dana nakon njene pojave u knjižarama.

Roman koji je možda najbolje čitati uporedo sa Crnjanskovim “Embahadama”, povod je za intervju sa Vladušićem koji je, izgleda, načinio autorski iskorak u odnosu na, takođe zapaženi, “Veliki juriš”, svoj prethodni roman.

Kako je Miloš Crnjanski postao junak romana „Omama“?

Vladušić: Vreme koje je Crnjanski proveo u Berlinu, 1928. godine, zainteresovalo me je još kada sam prvi put čitao njegov putopis „Iris Berlina”, u kome opisuje to vreme. Kasnije je taj tekst postao jedna od okosnica moje doktorske teze, a onda i knjige „Crnjanski Megalopolis“. Mene je začudila činjenica da Crnjanski u Berlinu vidi naznake onoga što smo, posle pada Berlinskog zida 1989. godine, počeli da zovemo globalizacijom. Recimo to ovako: Crnjanski je u Berlinu video grad koji ima više veza sa Njujorkom nego sa Minhenom, na primer. To onda dovodi do toga da indentitet Berlina nije isto što i identitet Nemačke. Da li onda možemo govoriti o Berlinu kao o prestonici (Vajmarske) Nemačke ili o nekom posebnom globalnom identitetu? Ko onda vlada tim Berlinom? Kome on pripada? Mislim da je Crnjanski sve to osetio. Kako su ta pitanja aktuelna i danas, bilo je prirodno da u svom romanu domislim ono što bi se moglo dalje dogoditi u Berlinu, sa Crnjanskim.

Da li se Crnjanskom prvi put desilo da bude književni junak?

Vladušić: Nisam prvi autor koji je od Crnjanskog napravio književnog junaka. Postoji jedna zbirka priča iz 2013. godine koju je izdala Laguna u kojoj su sabrane priče srpskih pisaca u kojima se Crnjanski pojavljuje kao junak ili motiv. Prošle godine je Crnjanskog kao junaka tematizovao i Milisav Savić, a slično se događa i u novom romana Aleksandra Gatalice. Pa ipak, to ne znači da je u različitim delima Crnjanski uvek isti. Svaki pisac ima svog Crnjanskog.

Zašto ste odabrali period Crnjanskovog službovanja u Berlinu, a ne u Rimu?

Vladušić: Odabrao sam Berlin zato što je to grad koji najavljuje ono što dolazi. Rim je pred 1941. godinu, kada u njemu boravi Crnjanski, grad prošlosti: grobnica jedne Evrope koju će Drugi svetski rat sahraniti. To je Evropa koja više neće biti subjekt svetske istorije već objekt, Evropa koja će izgubiti svoj kulturni prestiž, Evropa koja će se utopiti u Megalopolis, koji u delu Crnjanskog simbolizuje „Roman o Londonu“. Međutim, taj posleratni London se već nazire u međuratnom Berlinu.

Kako je izgledalo istraživanje građe za roman? Šta Vas je iznenadilo?

Vladušić: Nisu me iznenadili fenomeni karakteristični za period Vajmarske Nemačke, u kome se dešava moj roman, ali me je iznanadila preciznost sa kojom su obrađene neke teme. Recimo, naleteo sam na jednu knjigu koja se detaljno bavila fenomenom prostitucije u Berlinu tog vremena. Ispostavilo se da je u gradu od 4 miliona stanovnika oko 150.000 živelo od prostitucije. Takođe, tamo su navedeni i svi tipovi prostitutki koje su tada operisale u Berlinu, kao i mnogi drugi detalji. Razume se, nisam sve to koristio u romanu, jer smisao građe nije u tome da prebukirate svoju prozu podacima, koliko da te podatke iskoristite kao podlogu za imaginaciju. Postoji još jedan momenat na koji sam obratio pažnju: ono što je u istoriji podatak, često nebitan, u književnom delu može da postane simbol ili metafora. Ako pisac u tome uspe, onda imaginarni svet koji oblikuje postaje živ. On počinje da zrači neki smisao o kome pisac nije ni sanjao kada je pisao svoj roman.

Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović recenzenti su romana „Omama“. Oni su i scenaristi serije „Senke nad Balkanom“ čija se radnja dešava u isto vreme kada i radnja Vašeg romana. Jeste li gledali seriju? Koje sličnosti i razlike prate luksuzma mesta i siromašne kvartove Beograda i Berlina krajem tridesetih godina 20. veka?

Vladušić: Dejan i Vladimir su mi pre svega prijatelji i kolege iz grupe P-70 i znamo se veoma dugo. Rado su pristali da pročitaju ,,Omamu” u rukopisu i da napišu takozvane blurbove na zadnjoj korici knjige. Razume se, i ja pratim serije za koje pišu scenarije, kao i njihove romane. Gledao sam tako, naravno i Senke nad Balkanom. Međuratni Beograd i međuratni Berlin imaju neke sličnosti, pre svega u raslojavanju stanovništva. To na kraju dovodi do toga da u Berlinu pobede nacisti, a u Beogradu, na kraju rata, komunisti. Takozvani građanski sloj je bio poražen u oba grada. Rekao bih, zasluženo i svojom krivicom.

Dok Miloš Crnjanski u „Omami“ traga za nestalim Milutinom Topalovićem u Berlinu, da li se i na koji način pojavljuje njegova supruga Vida?

Vladušić: Pozicija i smisao Vide Crnjanski u „Omami” je vrlo specifičan. Ukoliko bih sada pokušao da to objasnim, čini mi se da bih pokvario ugođaj čitaocima koji tek čitaju moj roman ili imaju nameru da ga pročitaju. Zato bih ovde stao sa odgovorom.

Moja prva asocijacija na omamu povezanu sa 1928. godinom bio je opijum. Kakav je bio uticaj ovog opijata na politiku, filosofiju, umetnost, književnost? Ima li uticaj na likove u Vašem romanu?

Vladušić: To je sasvim legitimna asocijacija. Berlin se krajem dvadesetih godina zaista masovno drogirao. Zato junak koji pripoveda priču u „Omami” ima donekle pomereno stanje svesti. Ponekad je to stanje pojačano opijatima – recimo, meskalinom – ali ta pomernost je kod njega zapravo neprekidna, zato što se junak nalazi u poodmaklom stadijumu jedne opake bolesti. To, ipak, ne utiče na smisao priče i njenu dramatičnost. Štaviše, čini je zanimljivijom. Tako je u romanu. Meni su lično opijati strani i nikada nisam osetio potrebu za njima.

„Omamu“ ste pisali tokom pandemije. Ovaj period izazovan je za ljude na različite načine. Doneo je i lošeg i dobrog pojedincima. Kako se odrazio na stvaranje Vašeg romana?

Vladušić: Vrlo povoljno, moram da priznam, iako bih, naravno, više voleo da pandemije nije bilo. Naime, prvi put sam u poslednje dve decenije spojio nekoliko nedelja bez putovanja i tako sam mogao da posvetim romanu svakodnevno nekoliko sati svog najboljeg vremena, a to u mom slučaju znači jutarnje časove. Mislim da je taj kontinuitet za roman važan, posebno za ovako masivan roman kao što je „Omama”. Možda ovaj roman ne bi ni izgledao ovako da nisam na raspolaganju imao toliko vremena za pisanje.

Kada sam Vas upoznala bili ste poznati kao književni kritičar i univerzitetski profesor. U međuvremenu objavili ste četiri romana. Kako je počelo pisanje Vašeg prvog romana „Forvard“?

Vladušić: U književnost sam ušao kao književni kritičar koji je za sebe pisao priče. Kritike sam objavljivao, a priče, sem jedne jedine, nisam. Onda sam napravio jednu zbirku priča koju sam pokušao da objavim, bezuspešno. Dva tada ugledna izdavača su mi blagonaklono savetovala da to ne objavljujem. Kažem savetovala, zato što sam urednike tih izdavačkih kuća poznavao, kao što ih poznajem i sada, pa su i razgovori bili prijateljski. Bili su u pravu. Te priče nisu bile vredne pažnje. Ali tako je počelo.

Meni je trebalo vremena dok nisam, na neki način, oslobodio pisca u sebi. Napustio sam priče. Počeo sam da pišem roman i tako je posle desetak godina rada nastao „Forward” (2009) za koji sam dobio Vitalovu nagradu i Pekićevu stipendiju. Potom sam napisao roman „Mi izbrisani” (2013) za koji sam dobio nagradu Meša Selimović. Onda je nastupila jedna kriza, jer nisam mogao da pronađem neki novi koncept književnosti koji bi mi omogućio da nastavim da pišem, pa je do mog sledećeg romana, čiji je naslov „Veliki juriš”, trebalo da prođe još pet godina.

Iako sam ga pisao u nekoj vrsti grča, jer sam se neprekidno plašio da će mi se rasuti, taj roman je na kraju dobio dve književne nagrade, Svetozar Ćorović i Janko Veselinović, pet izdanja u Laguni, a prodaje se, sasvim solidno i dalje.

Za mene lično, ,,Veliki juriš” znači veoma mnogo, ne samo zbog tematike i junaka koji se tamo se pojavljuju, već i zato što sam preko tog romana uspeo da kreiram koncept takozvane brze i duboke književnosti. Taj koncept je moj odgovor na pitanje kako danas treba pisati prozu. Koristio sam ga i u „Omami“.

Bili ste član žirija za dodelu Ninove nagrade. Zašto ste istupili iz tog žirija?

Vladušić: Razlog je jednostavan: objavio sam roman „Forward” i tada sam simbolički prestao da budem književni kritičar. Nije više bilo smisla da budem u Ninovom žiriju.

Subotičanin Petko Vojnić Purčar dobio je 1977. godine Ninovu nagradu za roman „Dom sve dalji“. Ova odluka se često navodi kao jedna od najapsurdnijih, a jedini živi član tadašnjeg žirija, Jovica Aćin, danas se, kako tvrdi, ne seća okolnosti pod kojima su Vojnić Purčaru dodelili nagradu. Kako Vi gledate na nju?

Vladušić: Te 1977. godine imao sam 4 godine i neke druge stvari su me više zanimale od književnosti. Kasnije, kada sam čuo za podatak koji navodite, nisam bio naročito pogođen. To je zato što sam već dugo u književnosti i mnogo toga sam video i čuo. Posebno na temu Ninove nagrade. Ja sam naime, svoje prve tekstove objavio u prošlom veku, a sada se nalazim u grupi srpskih pisaca koji bojkotuju Ninovu nagradu, zato što smatram da to više nije ni književna nagrada, a ni nagrada za roman na srpskom jeziku kao što i dalje piše u statutu nagrade. Sve što je ostalo, to je ljuštura jedna nagrade, koja je nekada imala veliku ugled, a danas više ne postoji.

To se vidi i po njenom domašaju: nekada je onda davala specifičnu auru autoru koji bi je dobio, a to se odražavalo i na tiraž njegovog romana. Sada to više nije slučaj: autori su prisutni u medijima, a njihovi romani postaju bestseleri i bez te nagrade.

Kada je prošlost Ninove nagrade u pitanju, parafraziraću misao mog bivšeg profesora Slavka Gordića: nekim ljudima je potrebna nagrada, a neki ljudi su potrebni nagradi. Ninovoj nagradi su bili potrebni Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić, Selimović, Dragoslav Mihailović, Goran Petrović. Sa druge strane, postoje i oni pisci kojima je ona bila potrebna. Prema tim autorima smo, danas, uglavnom ravnodušni.

Živite u Subotici. Biću slobodna da kažem da Vas grad ne doživljava kao svog. Uspeh se ovde teško prašta. U Novom Sadu radite na Filozofskom fakultetu. U Beogradu ste često prisutni. Kako izgleda ne biti ničiji, jer ostajete svoji?

Vladušić: Moj odnos prema rodnom gradu se vremenom menjao. Čovek raste i sazreva. Cipele koje su mu bile velike u desetoj godini, u pedesetoj su mu odavno male. Tako je i sa gradom u kome živim. Pisac treba da ima svoje čitaoce, a ne svoj grad. Tako i ja imam ljude koji čitaju moju publicistiku, moju teorijsku prozu, moje romane, ljude koji čitaju moje intervjue i gledaju emisije u kojima se pojavljujem. To su ljudi koji mi veruju, koji mi se javljaju preko društvenih mreža, a nekada i uživo, na ulici. To nisu moji fanovi, već moji čitaoci, a čitanje je oblik druženja, oblik prijateljstva. Ja takve prijatelje imam svuda gde se priča srpski – pa tako i u Subotici – i ta činjenica me zaista raduje. Meni je to bitno. Da li me ,,Subotica“ doživljava kao svog ili ne, to meni, sada, u ovim godinama, više nije bitno.

Subotica se u izvesnom smislu zatvorila u začarani krug tobožnje borbe protiv palanke oružjem palanke. Gde je po vama izlaz iz njega?

Vladušić: Crnjanski je 1919. godine, sa 27 godina, napisao tekst „Vaspitanje i revolucije” u kome kaže ovo: „Danas se za novac čini sve, niko neće da trpi, niko neće da radi. Menjaju se ne samo načela, nego i narodnosti, i zakletve itd. Sve je sebičnost. Revolucije nema nego je to bljutava sebična komedija”.

Crnjanski ovde pod revolucijom podrazumeva neku veliku promenu, koja pretenduje da promeni prirodu ljudi. On smatra da je brza i spektakularna promena ljudi nemoguća. Kada danas, 2021. godine, čitamo njegove reči, nemamo utisak da se bilo šta promenilo u prirodi ljudi.

Građani Subotice nisu izuzetak. Iako svi o sebi misle da su dobri i pošteni, a da su oni drugi pokvareni i pohlepni, poznato je da su mnogi bili spremni da izigraju zakon da bi se obogatili. Odnosno, da su spremni da za novac čine sve. Neki za mali, neki za malo veći novac. Na kraju, kada ti ljudi budu umrli, i kada naslednici budu podelili njihovu imovinu, oni će pasti u zaborav, kao da nikada nisu ni postojali. Zašto ih se na kraju krajeva i sećati? Kada im se uzme novac, uzelo im se sve što je vredelo.

Crnjanskog, međutim, još uvek pamtimo. Ne samo zato što je bio veliki pisac, već zato što je bio veći format od tih ljudi koji su za novac činili sve.

Isto tako pamtim jednog subotičkog lekara, hirurga, koji je operisao ujaka moje supruge, iako mu je preporučeno da to ne radi, jer je rizično. Operacija je uspela i njen ujak je i dalje živ. Da je taj hirurg bio čovek manjeg formata, njen ujak bi bio mrtav. Tako se taj hirurg borio protiv kasabe.

Pamtiću i direktora jedne škole koji nije primao nastavnike koji bi mu nudili novac, već one za koje je mislio da su najbolji. To je bio način na koji se on borio protiv kasabe.

Mislim da su i vaš sajt i vaš partnerski sajt takođe jedan način borbe protiv kasabe ili palanke, kako hoćete.

Bili ste član političkog saveta Demokratske stranke Srbije, ali ne i član pomenute stranke. U Srbiji se razlika između ova dva najčešće ne pravi. Šta ovaj primer govori o stepenu političke kulture u našoj državi?

Vladušić: Ja sam ušao u Politički savet Demokratske stranke Srbije u vreme kada je predsednik tog saveta postao moj prijatelj Miloš Ković. Imali smo neku ideju da iznutra, dakle iz pozicije političke stranke, pokušamo da nekim savetom ili idejom učinimo nešto dobro za Srbiju. Niko od nas nije imao nikakvu finansijsku korist od tog angažmana, niti smo to imali na umu kada smo pristali da uđemo u Politički savet DSS-a, stranke koja je tada bila, a i sada je, ispod cenzusa.

Cinici bi kazali da smo bili idealisti. Ja međutim, verujem da je cinizam lakše rešenje, a u jednom Tarantinovom filmu se kaže da ne mora sve uvek da bude lako.

Uglavnom, sada ni Ković, ni ja, nismo više članovi tog saveta. Nisu to više ni ostali naši prijatelji koji su takođe bili u savetu. Ta priča je gotova.

Što se tiče vašeg konkretnog pitanja o stepenu političke kulture u ovoj državi, on je onakav kakav je svuda. Kolin Krauč je još 2004. godine napisao knjigu „Postdemokratija“. Danas su na Zapadu u opticaju pojmovi post-istine i post-humanizma, što znači da se na teorijskom planu ukidaju obaveze prema istini i ljudskosti.

Tamo gde se stvarno odlučuje o tome ko će da vlada, tamo prestaju svi mogući obziri. U Srbiji je situacija za nijansu gora zato što smo siromašna i okupirana zemlja, pa mnogo egzistencija direktno zavisi od toga ko vlada. Dakle, ako svi izlazimo iz demokratije, onda ključno pitanje nije više pitanje političke kulture, već stepena prosvećenosti onoga ko vlada, odnosno formata onih koji pružaju otpor okupaciji, tj. promeni svesti ovog naroda.

Foto: Laguna